Сусрет Реџепа Тајипа Ердогана и Владимира Путина трајао је нешто дуже од четири сата, а очекиваних изјава о испоруци С-400 није било, иако је турски председник на конференцији за новинаре пре лета за Сочи рекао да Турска рачуна на то да испорука руских система буде реализована што је пре то могуће.
Чак се и премијер Турске Бенали Јилдирим нешто раније огласио рекавши да се Анкара на те системе одлучила јер од НАТО-а није могла да добије системе противваздушне одбране таквих перформанси.
„Избора нисмо имали, а сам податак да са постојећим системима нисмо успели да оборимо до сада укупно 71 ракету из Сирије говори о томе да су они застарели“, истакао је.
Последње упозорење која је Турска добила тим поводом дошло је директно из Пентагона, додуше прилично лепо запаковано. Наиме, министар одбране САД Џејмс Матис на леп начин упозорио је Турску да неће бити могуће да ти системи буду имплементирати у јединствену одбрану НАТО-а, самим тим ни Турска неће бити део тог интегрисаног система одбране.
Дмитриј Јергоченков са Института стратешких студија Руског универзитета пријатељства народа тврди да се односи НАТО-а и Турске налазе у готово замрзнутом стању, иако Турска неће учинити никакве нагле покрете нити гласно говорити о евентуалном изласку из Алијансе, с обзиром да то никоме не иде у корист.
Са друге стране, наглашава Јергоченков, Анкара ће наставити да у наредном периоду тражи све могуће алтернативе када је реч о сарадњи са НАТО-ом, а то се огледа у сарадњи пре свега са Русијом, али и Украјином и Јужном Корејом.
„Било како било, НАТО би Турску, као своју чланицу, требало да штити по сваку цену, али све указује на то да Анкара нешто и не верује да ће Алијанса у случају потребе то и учинити. Осим тога, Турска види како се развија ситуација у региону и како је трка у наоружању све активнија. Иранске колеге интензивно раде на модернизацији наоружања и такође раде на набавци руских система и технологија ПВО, стога би Турска такође хтела да има такве комплексе, док Американци користе неспособност Турске да производи сопствене системе као инструмент за вршење притиска на Анкару“, упозорава он.
Енергетика, трговинска размена и антитурска позиција Запада
Међутим, поред сарадње у одбрамбеном сектору, зближавање Русије и Турске се огледа и у многим другим сферама, пре свега у области нуклеарне енергије, затим у извозу природног гаса, али и у трговини и туризму.
Поред тога што се изградња гасовода „Турски ток“ одвија брже него што је планирано, Путин је најавио и да ће ускоро почети изградња нуклеарке „Акуја“, а рекао је да је трговинска размена ове године три пута већа него претходне, као и да су практично у потпуности укинуте све економске баријере након обарања руског авиона Су-24.
С тим у вези, професор Тихоокеанског државног универзитета Илдус Јарулин тврди да се полако, али сигурно формирају нове групе озбиљних играча које би могле да одиграју одлучујућу улогу на Блиском истоку.
Како објашњава, стиче се утисак да се Американци у овом региону помало „губе“, док о европским државама не треба ни говорити, с обзиром да те „бивше метрополе“ више и нису активни играчи. Са друге стране, Иран постаје све активнији, а то што Русија и Турска граде све јаче односе говори о томе да се ствара све боља и повољнија ситуација за решавање многих питања на Блиском истоку.
Не треба заборавити да је Турској све јасније да до уласка у ЕУ по свему судећи неће доћи, као и да европске земље све више заузимају антитурску позицију. Управо из тог разлога, сматрају аналитичари, Турска је принуђена да тражи алтернативне правце попут Русије.
Јарулин додаје и да осим решавања сиријске кризе у региону остаје много других проблема — Либија, Либан, као и нестабилност у Ираку, и управо зато јачање односа и сарадња Русије и Турске може да има велики значај.
„Својевремено је Русија учествовала у том процесу, баш као и Турска, али Анкара тада није имала велики значај — тада је доминирала америчка страна. Сада се ситуација мења и Блиски исток се налази у значајним процесима промена“, закључује Јарулин.
