Преговори у оквиру православно-католичке комисије о Степинцу воде се већ дуго, а упркос жељи српске стране да до тих докумената дође, мислим да се то у скорије време ипак неће десити, сматра др Сузана Рајић, професор Филозофског факултета у Београду, која је као прва жена са ових простора добила дозволу за улаз у ову институцију обавијену велом мистерије.
Рајићева у емисији „Спутњик интервју“ каже да је Католичка црква показала уздржаност у овом случају и није се изјашњавала, штитећи се својим посебним законима и правилима, због чега документа не може да дâ на увид.
„Тренутно ограђивање Свете столице од Степинца и његових дела и непристајање да се његова канонизација спроведе говори да неће бити доступа тој грађи. Они желе да задрже то питање, да не подгревају наде у Хрватској и тим чином одложе отварање докумената. Српска страна је изузетно заинтересована да ти документи угледају светлост дана, али Ватикан се у овом тренутку држи уздржано, не срља ни према Степинцу безрезервно и ја мислим да је то доказ да неће бити докумената која сведоче о улози и деловању Степинца током Другог светског рата“, наводи наша саговорница.
Како објашњава, од државе каква је Ватикан, не може се ни очекивати да отвара та документа, јер је реч о јако спорним питањима која могу да изазову негативне последице на просторима на којима живимо.
Рајићева је у архивима Ватикана истраживала документа везана за краљицу Наталију Обреновић, чија интригантност, како примећује, лежи делом и у томе што је променила веру и прешла из православља у католичанство.
Наша саговорница, која је изучавала живот Наталије Обреновић и у руским архивима, истиче да јој је велику помоћ у омогућавању да ради у ватиканским архивима пружио београдски надбискуп Станислав Хочевар.
У архиву је, каже, правило да што се иде више ка савременом добу, то је приступ документима тежи, па тако и све везано за краљицу Наталију.
„Грађа је доступна корисницима у оригиналу и ја сам погледала њена писма, писма српских министара, владара, комуникације са папском столицом. Нисам успела да погледам заоставштину у којој су верујем мемоари краљице Наталије које је она писала у позним годинама живота“, прецизира Рајићева и додаје да се морају поштовати правила куће која вам је указала поверење да у њој радите.
Правила су, каже, јасна: доступна је само грађа која је стигла у архив закључно са 1939. годином.
Објашњавајући зашто је краљица прешла у католичанство, подсећа да се Наталија, која је била кћи руског пуковника и молдавске принцезе, удала са 16 година и дошла у Србију, где је имала више проблема и стресова него срећних тренутака. Прекретница је настала када се развела од краља Милана, а њу је погодило што је тај развод изрекла Православна црква која је стала на страну владара.
Она није признавала развод и сматрала је да је то незаконит чин, а није се помирила ни са чињеницом да ће бити бивша краљица без икакве улоге. Када је малолетни Александар преузео власт 1. односно 13. априла по новом календару 1893. године, ту јој је већ прекипело. Има писама у којима она каже да јој је доста, да нема утехе у Православној цркви, да је разочарана и то је после писала и кардиналу и папи, наставља Рајићева и закључује да су смрћу краља Милана и преласком Наталије у католичанство сасечени корени династије и потпуно очекивано је било питање тренутка кад ће династија пасти.
Рајићева се осврнула и на тестамент Наталије Обреновић. „Необична је ситуација да мајка наслеђује сина, утолико је занимљивије да је она до смрти радила на увећању тог капитала и зато је њен тестамент занимљив. Има неких назнака да је она улагала и у изградњу француских брзих пруга, у хартије од вредности на разним местима које су правилно уложене давале, а можда и још дају принос“, констатује наша саговорница и додаје да постоје Наталијини наследници који имају судска решења.
Проучавајући те документе, Рајићева је стекла увид у односе између Србије и Католичке цркве у том историјском периоду. Како каже, поготово после Берлинског конгреса учестала је преписка о положају католика у Србији. Преговори се обављају 20 година без престанка са променом сваке Владе, власти у Србији или у Ватикану, започињу се, настављају се и иде се даље корак по корак.
„Морамо рећи да су страни представници у Србији у Београду, пре свега аустроугарски и италијански, доста лепо и виспрено штитили српску Владу, доказујући да су права католика обезбеђена, да нису угрожена. У том смислу, можда је и притисак споља био мало слабији. Наравно, имамо у виду и чињеницу да је став краља Милана био да може доћи до неке конвенције, али не до конкордата, до класичног уговора цркве и државе. То је правдао чињеницом да у Србији има мало католика и да њихов број опада, а заправо је у позадини тога стајала обазривост да Србија не дође у још већу зависност од папског нунција у Бечу“, сматра гошћа Спутњик интервјуа.
Занимљиво је, додаје она, да се Ватикан није јавно изразио о проглашавању Србије краљевином, условљавајући у неку руку тај чин даљим преговорима и конкордатом између Србије и Ватикана. „То је био један вид притиска да се Србија живље ангажује и да поради на овом питању, па је онда узет модел конкордата између Црне Горе и Ватикана из 1886. године. Србија је одбила и тај модел, а онда је 10 година касније направила свој модел. Преговори су уродили конкордатом из 1914. године, који, због избијања рата, никад није ступио на снагу“, подсећа професорка Рајић.
