Британци су увек имали веома оштар став према Русији, посебно у последњих 15 година, па према мишљењу Дмитрија Офицерова Бељског са Високе школе економије, није чудно што је премијерка Тереза Меј одлучила да буде оштрија од других светских лидера, посебно ако узмемо у обзир њен положај на унутрашњој политичкој сцени.
Премијерка и министар у магли геополитике
Иако је почетак свог говора о спољнополитичким односима посветила жестокој критици Русије, Мејова је потом рекла да односи са Москвом какви су сад — Лондону нису потребни. Потом је реаговала и званична представница Министарства иностраних послова Русије Марија Захарова констатујући да су оптужбе на рачун Русије са којима је изашла премијерка Велике Британије неодговорне и неосноване.
Тереза Меј је у конфликту са шефом дипломатије Борисом Џонсоном, сматра Дмитриј Офицеров Бељски, пошто Џонсон планира да посети Москву и сматра да Лондон треба да се договара са „садашњом“ Русијом. „Не искључујем да је Мејова одлучила да му додатно закомпликује задатак уколико он одлучи да покрене процес нормализације односа са Москвом“.
„Џонсон има амбиције да постане нови премијер, и Тереза Меј је веома забринута због тога. Осим тога, таква оштра реторика је последица веома компликоване ситуације унутар Конзервативне партије, која је изгубила велики број гласова на последњим изборима и формирала владу само захваљујући Демократској унионистичкој партији“, наводи Дмитриј Офицеров Бељски.
Џонсонова посета Москви је једна од најважнијих тема, сугерише и политиколог Владимир Брутер, из Међународног института за хуманитарно-политичке студије, и сад Мејова покушава да направи неку идеолошку платформу за овај догађај. На основу њених изјава се може закључити, додаје тај политиколог, да Лондон жели да се Русија врати у деведесете, кад су одређени руски званичници радили на реализацији интереса Запада на територији Руске Федерације.
„Међутим, тада Москва ништа није добила заузврат. Сада Русија спроводи независну политику, и уколико Велика Британија жели добре односе са Русијом, она би требало да понуди програм који би узимао у обзир руске интересе. Јер што се тиче савезништва у рату и у миру, Русија нема вечне савезнике, али има вечне интересе. Исто као и Велика Британија. Добро је кад се ови интереси поклапају, али у дефинисању ових приоритета не треба да учествује само Лондон него и Москва“, истиче Владимир Брутер.
Вашингтон и Лондон више не могу да тлаче
Извесно је, указује за Спутњик историчар Чедомир Антић, да је током протекле три године дошло до распада једне политичке коалиције која је деловала у односу на светску политику из Вашингтона и Лондона. Наиме, додаје тај историчар, Вашингтон и Лондон су лутали па су на различите начине реаговали у кризама у Ираку, Либији и у Сирији и показало се да нити једно њихово ангажовање није било успешно.
„Трампова победа је, између осталог, победа једне америчке политике која Русију не ставља на место приоритета. Знамо кад је Триполи пао у руке противника Муамера ел Гадафија да је онда један од првих гостију био Џон Мекејн, бивши кандидат за председника САД и дугогодишњи сенатор, који је и данас врло утицајан и који је рекао да после Триполија слобода треба да дође у разне престонице, па је навео неколико и последње су биле Москва и Пекинг. Дакле, ми говоримо о политици која траје јако дуго“, посебно наглашава Антић.
Видели смо, констатује Антић, у догађајима око револуције у Украјини, око тог кратког рата Грузије, око побуњене Осетије, у односима на Блиском истоку да постоји тенденција опкољавања Русије, да постоји тенденција напада на Русију.
Русофобију заменио антирусизам
„Наравно, већ више од 180 година постоји тенденција русофобије, односно сад се то каже ’антирусизма‘, јер су те фобије везане за болести, па није политички коректно тако називати тај однос. Русофобија је започела, наравно, у Великој Британији и то је та потреба да у оквиру једне цивилизације прво превлада неко, и Русија је била виђена као тај противник, та другост Запада. И од тридесетих година 19. века постоји то уверење да Русија жели да окупира Европу, да жели да јој наметне своју политичку и сваку другу власт, то је наставак тог старог односа Запада према Византији, тог односа који води ка међусобном уништењу“, подсећа Антић.
Током 20. века, наставља даље историчар, у два наврата су те нове империје, пре свега Немачка, поквариле рачун Великој Британији и њеним савезницима и није дошло до сукоба са Русијом.
„На крају је Совјетски Савез у тренутку кад се распао у ствари омогућио некакав тријумф Запада, али свет је поново постао мултиполаран и током 21. века непрекидно се концепт спољне политике САД и Велике Британије враћа на ту потребу обрачуна са Русијом“, јасан је Антић.
Потпуно је бесмислена тврдња да је Руска Федерација фактор нестабилности и немира, додаје он, јер сам поглед на то ко има базе и где показује да постоје стотине база САД, Британије, савезника широм света, а Руска Федерација их има у Сирији, и то на позив легитимне владе, и у Таџикистану.
„Мислим да је то лоше, и да Тереза Меј сама схвата, с обзиром на то да долази до промена или макар постоји притисак за велике промене, да је то бесмислена политика. Добро је што је у време Џорџа Буша и делимично у време Барака Обаме мало заустављена та политика, и добро је да су се у време Трампове изборне кампање чули одређени гласови да треба променити политику према Руској Федерацији“, сматра Антић.
