Позив француског председника Емануела Макрона да либански премијер Саад Харири из Ријада допутује у Француску представља покушај Макрона да реафирмише улогу Париза као ударне песнице европске спољнополитичке престонице, што је либански премијер и прихватио, те се очекује да ће та посета бити реализована у наредних 48 часова, изјавио је у емисији „Спутњик интервју“ историчар Немања Старовић.
„Ако је већ морао стицајем околности да препусти позицију економског стожера Европе — Немачкој, по природи ствари он покушава да реафирмише ту улогу Француске као државе која је и нуклеарна сила и стална чланица Савета безбедности Уједињених нација и да управо на оним подручјима планете где постоји традиционално јак француски утицај, а то су Блиски исток и Африка, покаже сву битност и Француске, па тиме и Европске уније“, каже Старовић.
Недавна шокантна одлука либанског премијера Саада Харирија да поднесе оставку, и то током његовог боравка у Саудијској Арабији, изазвала је бројне реакције широм Блиског истока, али и остатка света. Док Либан оптужује Ријад да Харирија држи против његове воље, он лично каже да је слободан и да ће се ускоро вратити у Либан како би потврдио оставку, и то у складу са либанским уставом.
Наш саговорник сматра да Саудијска Арабија намерава овим путем да испровоцира реакцију Хезболаха како би се Израел увукао у нови сукоб.
„Дакле, да се испровоцира нови сукоб између израелске државе и Хезболаха, попут оног из 2006 године. Засад су поруке које стижу из Либана много умереније. Видимо да ни Израел није пристао на ту врсту игре, иако све интензивније развија своје савезништво са Саудијском Арабијом, али мислим да је свест у Јерусалиму и у Тел Авиву довољно зрела, да схватају да, без обзира на савезништво, не треба да играју на начин на који Ријад покушава да заповеда“, каже Старовић.
Штавише, либански покрет Хезболах сматра да принудно задржавање премијера, како тумачи боравак Харирија у Ријаду, представља неприхватљиво мешање Саудијске Арабије у унутрашње послове Либана.
Старовић каже да треба имати у виду да Либан, по природи државног и друштвеног уређења, као и свака етнорелигијска заједница, има неког свог страног ментора, и то је нешто што функционише и од формирања Либана као независне државе тридесетих година прошлог века.
„Као што некада већински, сада мањински маронијски хришћани традиционално траже своју заштиту и подршку у Француској, односно сада на Западу у ширем смислу, као што муслимани шиитске школе гледају на Иран као на свог заштитника, тако у добром делу муслимани сунитске провенијенције, којима припада и премијер Харири, своју заштиту траже у Саудијској Арабији“, објашњава Старовић.
Потом су уследили притисци из Либана, након чега је Харири био принуђен да дâ интервју и либанској телевизији. Наиме, он је тада изјавио да је сврха његове оставке била да изазове „позитиван шок“ у земљи као упозорење на мешање Ирана које, како тврди, нарушава односе са другим арапским земљама.
Старовић, међутим, каже да је тиме Харири желео да преиспита улогу Хезболаха као учесника у либанској власти, додуше у улози продужене руке Ирана.
„Мислим да је жеља Саудијске Арабије била да овим притиском на Харирија изазове једну озбиљну политичку нестабилност у Либану, како би отворила још једно поље сукоба у том великом хладном рату који се одвија на простору Персијског залива између Саудијске Арабије и Ирана. Дакле, постоји отворен сукоб преко такозваних проксија, односно посредника, и у Сирији, постоји отворен сукоб и у Јемену, дипломатски обрачун око Катара и жеља је била да се отвори још један фронт. Прилично хаотична политика Ријада“, каже историчар Немања Старовић.
Саговорник Спутњика додаје и да је интересантна реакција либанске елите — иако је друштво дубоко подељено по систему конфесионализма, где свака етнорелигијска заједница има загарантован број посланичких места и политичких функција, већина партија заузела је идентичан став, а то је да не прихвата оставку Харирија, а управо тако је реаговала и јавност, што је, по Старовићевим речима, нешто што Ријад није планирао.
