После годину дана америчких притисака, Европска унија увела је санкције Венецуели. Европа није следила пример Америке која је још пре годину дана увела санкције Боливарској републици, каже стручњак за Латинску Америку и професор на београдском Факултету за пословне студије и право Душан Васић.
Притисак америчке администрације да се одлука о увођењу санкција донесе била је велика, међутим, више европских земаља, међу којима је Грчка била веома истакнута, противила се доношењу такве одлуке.
Од јула ове година, када је венецуелански парламент распуштен и замењен Уставотворном скупштином, америчка администрација појачала је притиске на Унију, а многим европским лидерима нису се допали резултати избора за гувернере провинција из октобра.
Истовремено, европски лидери покушавали су да се сагласе. На крају, пао је договор око увођења санкција, које, према Васићевим речима, нису толико оштре и тврде.
„Прва група санкција односи се на забрану извоза оружја из ЕУ у Венецуелу, али када погледате, 90 одсто оружја Венецуела набавља у Русији, мањи део у другим земљама, а свега 5 одсто у земљама ЕУ. Тек од 2014. поједине земље ЕУ почеле су да извозе оружје у Венецуелу. У тој структури оружја највише је заступљена опрема за супротстављање демонстрацијама. Да ствар буде интересантнија, једини извозници те опреме су Шпанија, Холандија и Аустрија. И на њих ће се прекид сарадње највише одразити. Међутим, нити је та опрема имала велику вредност, нити велики ефекат“, каже Васић.
Друга група санкција односи се на опрему за пресретање, ометање и снимање телекомуникационог и других видова електронског општења. У томе Васић види намеру да се Венецуела онемогући да набави савремену опрему како би могла да прати шта се у њеном окружењу дешава.
Главни разлог због чега су санкције ЕУ, како Васић каже, релативно скромне је остављање отворених врата за политички дијалог. Васић подсећа да је ЕУ у септембру укинула санкције против Колумбије, која је постигла дијалог са марксистичким левичарским групама.
„Ово је наставак политике која јесте да уводи санкције, али помало и отвара врата да се на стабилнији начин разговара о даљем развоју политичких догађаја у Венецуели. Јер, колико год да је опозиција тамо незадовољна и колико год да је протестовала, та и таква опозиција није прекинула дијалог са властима, није се одрекла комуникације. Управо у тренутку када је ЕУ објавила да је донела одлуку о увођењу санкција, главни лидери опозиције изјавили су да желе наставак дијалога са садашњом влашћу у Венецуели“, каже Васић.
Трећи елемент санкција је утврђивање процедуре која би довела до тога да најистакнутије личности венецуеланског режима буду стављене на црну листу. То подразумева немогућност њиховог уласка у ЕУ и замрзавање њихове имовине. Међутим, каже Васић, нико од венецуеланских званичника нема банковне рачуне или имовину у ЕУ, тако да санкције, како каже, нису реалне.
Ипак, санкције ЕУ, према Васићевом мишљењу, подешене су тако да врата за дијалог остану отворена и да садашњи венецуелански лидер Николас Мадуро не би схватио да је Европа његов непријатељ.
„ЕУ себе ставља у функцију некога ко жели да помогне мирном разрешавању кризе у том делу света. Шпанија је ту заиста уложила велики напор да покуша да усклади политику ЕУ према Венецуели и мислим да је добрим делом захваљујући њеном разумевању стања и перспективе развоја догађаја у Латинској Америци ЕУ заузела прилично уравнотежен став у коме је чак и Грчка, која се годину дана опирала, могла да прихвати један такав благи вид притисак на Венецуелу“, каже Васић.
ЕУ је зато утврдила четири захтева, који су, како Васић каже, еластичнији и зрелији од става САД. Први захтев односи се на одржавање фер и демократских избора; други је да власти Венецуеле омогуће поштовање свих институција демократске власти; трећи захтев је усвајање календара за одржавање избора на свим нивоима, а последњи захтев односи се на ослобађање свих политичких затвореника.
„ЕУ је, због структуре својих чланица и због релативно блиских веза појединих чланица са Венецуелом, пажљиво бирала места и тачке преко којих ће извршити притисак на њу, водећи рачуна да не пређе границу која би онемогућила дијалог“, објашњава Васић.
