Као командант СТРАТКОМ-а, а то је најважнија америчка команда, која даје извршно одобрење за лансирање интерконтиненталних пројектила са нуклеарним бојевим главама типа „минутмен“, за слање стратешких бомбардера Б-52, Б-1 и Б-2 са атомским бомбама, или ракетама, као и за лансирање подморничких ракета са нуклеарним бојевим главама типа „трајдент“, што све, заправо, и чини америчку нуклеарну „тријаду“, генерал Хејтен је изјавио да би одбио наређење председника Доналда Трампа за активирање нуклеарног удара уколико би то наређење било „незаконито“. Генерал је дословно рекао: „На мени лежи одговорност за нуклеарни арсенал САД. Ја дајем председнику савете, а он ми говори шта да урадим. Ако то буде противзаконито, ја ћу председнику рећи да је то противзаконито, и онда се досетите сами шта ће тада бити“.
Сада већ далеке 1983. године боравио сам два дана као гост у бази Офут, поред Омахе у Небраски, САД. То је географско средиште САД и то је тада била САК, Стратешка ваздушна команда, оно што је сада на истом месту и у истој бази СТРАТКОМ. Главна командна сала базе је на три спрата испод земље, на површини горе је само авионска писта и три тужне врбе. Имао сам интервју са главним командантом САК, генералом са четири звездице Бенијем Дејвисом, човеком који је тада директно био потчињен председнику САД Роналду Регану. И генерал ми је објашњавао процедуру лансирања пројектила са нуклеарним бојевим главама. САК је тада имао под својом командом 121.250 војника, официра и подофицира, у самој бази под земљом радило је неколико хиљада људи.
Командно место генерала Дејвиса је на балкону подземне сале, опремљено са шест великих екрана, поред којих су светлеће табле и графикони, мало даље светлуца 16 екрана аутоматског командног и контролног система. На столу генерала Дејвиса је црвени телефон, директна веза са председником САД. Генерал лично одговара председнику Регану и министру одбране Каспару Вајнбергеру. Но, као командант може самостално да пошаље бомбардере са нуклеарним оружјем до одређене удаљености од граница тадашњег СССР-а.
Углавном, процедура за отпочињање нуклеарног удара прилично је сложена и под вишеструком контролом. Да би се испалила ракета типа „минутмен“, четири официра морају истовремено да окрену кључ и држе га у том положају неколико секунди. За сваки силос и ракету у њему постоји другачији кључ. Ракета не може да буде лансирана без специјалне шифре која долази из Вашингтона, из седишта Већа за националну безбедност. Та се шифра онда убацује у компјутерску главу ракете, и тек је онда пројектил спреман за лансирање. Но, и тада сваки контролор у силосу може да спречи испаљивање ракете. Процес провере шифре траје мање од 30 секунди, јер у сценарију нуклеарног рата и Вашингтон и Москва имају само од пет до седам минута за одлуку о лансирању нуклеарних ракета. Уколико до тада нема одлуке и извршног наређења посадама силоса лансирање неће бити могуће, јер противнички пројектили са атомским бомбама већ стижу и поклапају оне који касне.
Дакле, генерал Џон Хејтен неће имати времена да закључује је ли Трамп наредио нешто незаконито или није, када је у питању његова команда САК. Он мора да делује брзо и по аутоматизму када добије одговарајућу шифру из Вашингтона, или га за пет до седам минута више неће бити. Генерал Хејтен све то одлично зна, али је себи ипак дозволио луксуз изјаве без преседана у историји америчких оружаних снага. Он се том изјавом, која је више политичка, него војна, побунио против легално изабраног америчког председника Доналда Трампа као врховног команданта оружаних снага САД.
Можда ту генералову побуну најбоље објашњава бивши министар одбране САД Вилијам Пери, који је поводом изјаве генерала Хејтена рекао: „Ризик нуклеарног рата се повећао управо зато што је председник САД Доналд Трамп“.
Дочекасмо, дакле, и побуну Пентагона против Беле куће. Qvo vadis America?
