„Та врста дисквалификације нечега што се издаје званично за садржај могла би да се обави релативно лако и нема потребе да се то посебно наглашава. Чим они то раде, значи да желе да пошаљу неку јасну политичку поруку о томе који су садржаји непожељни или да можда предупреде евентуалну промену неког закона који би их приморао да такву ствар раде“.
Станојевић истиче да ова ситуација може да направи један незгодан преседан.
„За почетак, таква одлука даје за право свим режимима у целом свету да повуку исте кораке, односно, да оправдају цензуру интернета, што то и јесте. Дисквалификација неких садржаја свакако јесте цензура интернета, јер у супротном, уколико ти садржаји представљају опасност било које врсте, они се могу једноставно забранити. Нема потребе да претраживач нешто посебно ради“.
Он наводи да ће свако добити право да каже: ја ћу спречити да се ови садржаји код мене појављују, а са друге стране, овај случај може и да се искористи и у друге — комерцијалне сврхе.
„Неко може да плати да се супарничка фирма мање појављује у претраживачима, уколико се већ показало да таква опција постоји“.
На питање колико би ова мера, ако би ипак била спроведена, заиста утицала на посету сајтова као што су РТ и Спутњик Станојевић каже:
„Зависи. Код оних који те сајтове иначе редовно посећују не би требало да утиче, зато што они то укуцавају директно у свом браузеру који их води на праву адресу. Можда би проходност неких чланака била мања него што је сада, пре свега преко друштвених медија, где би се то максимално онемогућило“.
Са друге стране, Станојевић не верује ни да ће на руској страни софтвер-инжењери седети скрштених руку и да неће смислити начин како да технолошки тај алгоритам победе.
„Зато мислим да је та ствар релативно бесмислена, зато што увек може да се нађе начин како се нека препрека прескочи. Проблем са разним садржајима које Американци нису желели да њихови бирачи виде настао је због тога што је неко пронашао начин да те садржаје боље пласира. Наћи ће начин и у неком новом алгоритму како да стигне до тог бирача, све док тај садржај не буде био буквално и брутално забрањен“.
Станојевић објашњава да сваки алгоритам даје предност одређеном претраживању, и да је направљен тако да препозна шта корисници желе да добију и да се труди да им се то испостави.
„Наравно, бољу пролазност имају они који у ту сврху нешто и плате. Уколико се направи алгоритам који би одређене садржаје потискивао ниже, онда би онај који је тај садржај направио требало да у оквиру свог кода нађе начин како да тај алгоритам превари, да се представи за нешто што није. За мене, који нисам стручњак за писање софтвера, то је чудо, али за некога коме је то посао, то је само још један задатак који треба да реши. Већ су га решили једанпут, када су ’Гуглов‘ алгоритам успели да окрену да ради у њихову корист, да се садржаји Спутњика и РТ појављују више него што би то ’Гугл‘ волео“.
Чак и уколико се направи поново нешто што ће их спречавати да се појаве, има начина да се и то победи, тврди Станојевић.
„Већи су проблем били садржаји који нису били тако јасно потписани да долазе са познатих медија, већ да долазе са других страна, односно да представљају пропаганду која није тако јавно декларисана. Не видим шта се постиже тиме, ако се прозову и именују РТ и Спутњик као та два садржаја, осим политичке поруке која је прилично јасна — да су то садржаји који нису жељени на америчким компјутерима.
На питање како је могуће да је на „Гугловом“ претраживачу и даље видљива терористичка организација ДАЕШ, док се истовремено најављују ограничења за регистроване медије, Станојевић каже:
„Они покушавају да буде мање видљиво, али то није лако постићи. Није лако спречити неког ко жели да се пробије, јер ’Гуглов‘ циљ није да некога спречава. Напротив, ’Гуглов‘ циљ јесте да нам олакша неко претраживање. Они могу да постављају одређене рампе, као што их постављамо и по улицама, па опет, неки камион може да прође и да нападне људе. Не постоји та одбрана која не може да се заобиђе кад неко има довољно воље“.
Станојевић закључује да се сада не ради ни о каквом тероризму, већ о утицају, а то је кудикамо теже.
„Не ради се о камиону који жели да прође кроз барикаде, него о човеку који виче са једне стране улице на другу, и питање је којом баријером то његово викање ми можемо да спречимо, а да притом не спречимо и све друге око њега, који такође нешто имају да кажу“.
