Чиста лаж!
А сви народи на простору бивше Југославије су бар у неком тренутку Хашком трибуналу хтели ово да кажу.
„Лажете, мамицу вам ј… натовску!“
Па да, сетите се реакција у Загребу кад је у Хагу првостепено осуђен хрватски генерал Анте Готовина. На јединствену казну од 24 године затвора.
Или реакције многих Албанаца на изручење Рамуша Харадинаја Хагу.
„Сматрам да одлази тамо да би рекао истину. Рамуше! Рамуше!“
Или реакције у Сарајеву на хапшење бошњачког генерала Насера Орића:
„Мислим да је то монтиран процес. Уопште није заслужио. Свако зна да је то политички урађено.“
И тако смо током врло кратког периода након рата поново били уједињени. Уједињени у мржњи према Хашком трибуналу.
Међутим, како је време пролазило, схватало се да хрватски, бошњачки и албански ратни команданти нису одлазили у Хаг на казну, већ на прање своје прошлости.
„Жалбено веће проглашава да Насер Орић није крив. Судско веће сматра да нисте криви по свим тачкама оптужнице. Веће налаже да Вас ослободи из притвора. Господине Готовина, жалбено веће изриче ослобађајућу пресуду.“
Хаг је, тако, Сарајеву, Приштини и Загребу, уместо суочавања са прошлошћу, само дао повод за журке са ратним злочинцима.
Добро, са српске стране су пустили и Војислава Шешеља, али тек након што су га 13 година држали у Хагу без пресуде. Уосталом, тешко је поредити казне које су у Хагу добили Срби и сви остали. Према рачуници „Србије данас“, Хашки трибунал је Албанце осудио на укупно 13 година затвора, Бошњаке на 42 године затвора, Хрвате на 294 године затвора, а Србе на… Драмска пауза… преко 1.400 година затвора, ако се 6 доживотних робија рачуна као 40 година. Хашки трибунал се на осуђивање Срба навукао као наркоман:
„Боже, још само неколико хиљада њих и смирићу се, мајке ми.“
Наравно, ово је коришћено у политичкој арени да се докаже кривица Срба за све злочине током ратова у бившој Југославији, али да ли су саме пресуде биле политичке! Интервјуисао сам бившег тужиоца Хашког трибунала Карлу дел Понте, а она ми је потврдила да је постојао политички утицај на Хашки трибунал, конкретно у вези са ослобађајућом пресудом Анти Готовини:
„Да ли мислите да је то више била политичка одлука? Ви то кажете, али морам и ја да кажем — да.“
Трибунал, који је имао мандат да утврди истину, донесе правду и помири посвађане народе, истину је препустио политици, правди донео смртну пресуду, а народе посвађао још више. Зашто? Зато што циљ никада није ни био да се осуде прави кривци за избијање рата, већ да се са њих скрене пажња. Знате, на суђењу нацистима у Нирнбергу је најгори злочин био злочин против мира, а то су у овом случају они који су наоружавали сепаратисте, авнојевски разграничавали, уводили разарајуће санкције са трагичним последицама, бомбардовали градове и окупирали наше земље, како би као „миротворци“ изградили војне базе да би контролисали и Србе и Хрвате и Бошњаке и Албанце и све остале. Не знате на кога мислим?! Размислите, није тешко погодити…
НАОРУЖАВАЊЕ СЕПАРАТИСТА
АВНОЈЕВСКО РАЗГРАНИЧЕЊЕ
ТРАГИЧНЕ И РАЗАРАЈУЋЕ САНКЦИЈЕ
ОКУПАТОРСКО БОМБАРДОВАЊЕ
