Испред зграде Трибунала за ратне злочине у Хагу током изрицања првостепене пресуде генералу ВРС Ратку Младићу могле су да се виде само босанско-херцеговачке заставе, да се чују само рођаци наводних Младићевих жртава и на крају да се уз сендвич и колаче пресуда наздрави.
Хитном интервенцијом полиције спречен је сукоб када је само један једини Србин покушао да развије заставу Србије.
Младићевој породици и свима који су дошли да га подрже није било дозвољено присуство нити обраћање медијима испред суда, већ су спроведени на задњи улаз Трибунала. Тако се, кажу они, све време међународна правда и односила према њима, склањала њихово страдање од очију јавности.
Председница Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила општине Братунац Радојка Филиповић једна је од малобројних Српкиња које су присуствовале изрицању пресуде Ратку Младићу.
Она се на конференцији за медије након саопштавања пресуде коју су одржали адвокати одбране оштро успротивила многобројним представницима медија и невладиног сектора који су у сваком питању провлачили констатацију да су само муслимани и Хрвати били суочени са најстрашнијим злочинима.
Филиповићева је у једном тренутку устала и рекла да је Српкиња за чију причу треба да зна цео свет. Да су муслимани из Сребренице 1992, предвођени Насером Орићем, дошли у њено двориште и у њену кућу, и убили јој супруга, свекра, јетрву и њено двоје деце. Каже да поштује муслиманске жртве, али да и у њеном родном месту постоје удружења која већ десет година говоре о злочину, али да њихову причу нема ко да чује.
„Дођу, саслушају, али та прича не иде у етар, и када проговорите о злочину, као да се сав свет окоми на вас. Суду и Тужилаштву БиХ презентовала сам злочине који су се десили прво над члановима моје породице, а онда шире. После тога сам добила претње смрћу, за 8. март ми је муслиман исекао гуме на аутомобилу испред стана, да би неколико година касније тај аутомобил и изгорео. Починилац је ухваћен, али је послата порука нама Србима да истина не може да се говори. Забетониран је само тај мит о Сребреници из јула 1995. и због тога истина о страдању Срба још није угледала светлост дана. Било је покушаја да се нешто процесуира, типа Насер Орић пред Хашким трибуналом, али ослобођен је командне одговорности, а сад је ослобођен индивидуалне одговорности и просто не знате који је пут и начин да ова сатанизација Срба престане.“
Ни Здравка Карлица, председница Градске организације породица погинулих бораца и несталих цивила општине Приједор не доживљава Хашки трибунал као праведан суд који ће судити онако како је било. Наглашава да се на дан изрицања пресуде уверила у још једну дискриминацију Трибунала.
„Ушли смо на друга врата, седели смо у једној просторији из које нам није било дозвољено да изађемо, да дамо изјаву медијима. Крили су нас да нас нико не види. То и јесте поента — да истина о страдању Срба, односно ’српска Сребреница‘ не угледа светлост дана, да оно што се дешавало на тим просторима почиње и завршава се у јулу 1995. и то су међународна заједница и Хашки трибунал и цела светска јавност хтели да ураде, а нас је много погинуло“, каже Карлица.
Сведочи да су у Приједору прве жртве били Срби и да се све радило на томе да не дође до већих страдања, али да је друга страна желела рат.
„Припремали су се за рат годинама, а ми никако нисмо схватали, јер смо такав народ, добродушан, не видимо шта нам комшије спремају. На почетку рата говорили су да имају 40.000 убијених Бошњака, муслимана у Приједору, а онда су тај број смањивали на 20.000, па на 10.000. Данас је званичан податак да постоје 2.172 жртве. Не оправдавам оно што им се десило, жалосно је то, али ниједног момента овај суд није допринео да дођемо до истине, да се помиримо, да на неки начин не гледамо једни друге као злочинце — они нас, а ми њих“, каже за Спутњик Здравка Карлица.
Хашки трибунал званично престаје да ради 31. децембра после 23 године. Формиран је да би спровео правду и да би се помириле све нације на простору бивше Југославије. Међутим, Радојка Филиповић тврди да је основан да би сатанизовао Србе, односно амнестирао улогу и одговорност међународне заједнице за све оно што се дешавало на простору бивше Југославије, да би опрао ратну прошлост свим Хрватима и муслиманима који су имали удела у рату. Додаје да су Готовина, Маркач, Орић и Харадинај изашли слободни из Хашког трибунала, а да су драконске казне добили сви они који се зову и презивају као Срби.
И адвокат Бранко Лукић сагласан је са нашим саговорницама. Каже да је према Резолуцији 827 Трибунал имао три главна задатка — да приведе криминалце правди, да правду доведе жртвама и да оствари помирење међу народима. Тврди да ниједан задатак није у потпуности испунио, само је испунио задатак где су Срби били окривљени. Адвокат каже да ниједан криминалац није приведен правди, да ниједна српска жртва није добила правду и да није дошло до помирења.
„Не може парцијалном правдом да се оствари помирење. Оваквом правдом су сви незадовољни, чак и жртве других народа. Жалосно је, надао сам се да ће ефекат рада Трибунала бити бољи, али све зависи од угла из којег се гледа. Разговарао сам са неким странцима, они су задовољни, али њих не интересује српска жртва, хрватска жртва, муслиманска жртва. Они су направили један експеримент, али ако видимо да стални кривични суд не узима ништа од праксе овог суда, онда нешто ту није добро“, оцењује Лукић.
Здравка Карлица додаје да јој је све било јасно још док је причала са главним тужиоцем Трибунала.
„Разговарате са њим изнова и изнова, али видите да до њега не допиру ваше речи. Утисак је био увек исти — џаба ми причамо, он је свој суд већ донео“, каже председница Градске организације породица погинулих бораца и несталих цивила општине Приједор.
