Бранитељи су у Хрватској јако битна структура друштва, оцењује за Спутњик новинар Зоран Пановић, и у наративу Домовинског рата најбитнија структура, толико да су на неки начин преузели функцију коју је у Југославији имао СУБНОР.
Нема одбране од бранитеља
Тако је недавно једно од бројних ветеранских удружења затражило од Хрватске радио-телевизије да суспендује популарног уредника емисије „Недељом у 2“ Александра Станковића јер је, према њиховој оцени, ширио неистине о рату у Хрватској, а ХРТ се јавно оградио од свог новинара.
Подсетимо, у „Недељом у 2“, Станковић је у разговору са вуковарским Србином, хрватским бранитељем који је у одбрани града 1991. пуцао и на свог брата који је био међу српским територијалцима, упитао — да ли је то аргумент за тезу да је онда у Хрватској, уз српску агресију, био и грађански рат?
Истог трена једнo од бројних ветеранских удружења „Збор удруга ветерана хрватских гардијских постројби (ЗУВ ХГП)“ затражилo је од управе ХРТ-а да му одузму емисију и суспендују га, јер доводи у питање карактер Домовинског рата и посебну саборску Декларацију о рату.
Таква одлука је, истиче Пановић, атак на слободу медија, а његов колега из Хрватске коментатор Денис Куљиш овакав потез оцењује као претеране реакције.
Кад се разговара о карактеру ратова који заправо и немају име, а то су ратови за југословенско наслеђе, сугерише Куљиш, они су имали различите фазе и различите протагонисте.
Ни оно од пре 70 година није решено
Сигурно да је било и елемената грађанског рата у свим појединим случајевима, додаје тај коментатор, али сводити их на један назив је веома тешко јер, како каже, оно што се догађало у Словенији на почетку сугурно није исто оно што се после догађало на Косову, али је све последица исте ствари.
„Кад се боље погледа, ми нисмо разјаснили ни питања из Другог светског рата, јер су и тамо заправо постојали елементи грађанског рата, исто сте имали сукобљене стране различитог степена легитимитета“, сматра Куљиш.
Домовински рат у Хрватској је, тумачи Зоран Пановић, табуизиран као темељ идентитета, и са те стране је то нека врста догме. Кад је нешто догма, подсећа тај новинар, онда се оно не доводи у питање.
„Сад, тај рат је, као и сви ратови на просторима бивше Југославије, вишезначан и имао је и елементе агресије на Хрватску, али и елементе грађанског рата, а и елементе етничког рата, и верског рата, тако да је то једно сложено питање“.
Хрватска пре ЕУ и за време власти Ива Санадера била је неупоредиво мање десничарска, а како време Хрватске у ЕУ све више пролази, тако бујају такве организације и бранитељима и сличним удружењима готово нико не може да се замери.
У то време, резонује Куљиш, био је јачи ауторитет власти, а данас власт нема толики ауторитет јер се заправо ситуација у великој мери демократизовала, па се дистрибуирала политичка моћ и више нико не контролише ситуацију.
„У доба Санадера била је само једна рука која је свима управљала. Будући да је имао сву власт, он није морао бити нервозан око појединости. Кад контролишете целину, онда нисте забринути за појединости, а садашња влада се оснива на мрежи савезништава. И онда свака од тих компоненти има уцењивачки капитал, па може да уцењује око ствари које су њој важне“, указује Куљиш.
Васпостављање свега негативног
Бранитељска популација има велика социјална потраживања, додаје даље Куљиш, то је једна групација за коју би се тешко могло рећи да кореспондира са оним људима који су стварно учествовали у рату.
„Наиме, то је популација која има 500.000 људи и властито министарство и уопште не дâ да се завири у њене ратне путеве, већ да се одреди ко је то заиста био бранитељ, колико дана и на којој функцији. То је једна интересна групација која се окупила ради неких својих интереса и онда глуми велику идејну строгост“, јасан је Куљиш.
Бранитељи су увек били јака снага, напомиње Зоран Пановић, јер су у темељу Хрватске која је настала на Домовинском рату.
„Међутим, Хрватска је после уласка у ЕУ ушла у неку врсту конзервативне револуције и мислим да је то прожело све сфере друштва и све оно што је било негативно на том путу хрватског осамостаљивања је на неки начин аболирано, и садашња Хрватска има те темеље који се најбоље виде у томе што је аеродром у Загребу назван др Фрањо Туђман“, анализира Пановић.
Треба поменути, посебно наглашава он, да у Хрватској постоји и јака јавност и новинарска удружења су стала у одбрану колеге Станковића.
„Мислим да, за разлику од Србије, Хрватска има озбиљније фашисте и озбиљније антифашисте“, каже Пановић.
Ако можемо да поредимо Србију у Хрватску, додаје Пановић, неко ко би прекршио неку догму у Србији вероватно би био разапет на неки крст.
„Да цитирам сарајевског песника Ненада Величковића и део његове песме ’Домовина‘: Свако уз своје генерале, рокај цивиле, моли се Богу“, додаје Пановић.
