Тајна архива московског нуклеарног универзитета

Прво лансирање нуклеарног реактора ИРТ-2000 у Институту за нуклеарну физику у Москви, 26. маја 1967.

Модел истраживачког реактора, који има дизајниран топлотни капацитет од 2000 КВ, у Институту се користи 50 година за истраживање физике реактора, физике неутрона, физике зрачења полупроводника и диелектрика, науке о зрачењу, нуклеарне физике и медицинске физике.

Радници Института подешавају јонизацијски калориметар 1964.

Уређај је тежа 40 тона, што објашњава слоган „Физичари морају радити физички посао”, који се појавио испод плафона округле лабораторијске сале док се калориметар развијао и монтирао.

Године 1977. истраживачи Института за нуклеарну физику у Москви развили су „Јелену Ф”, мањи телескоп гама-зрака намењен бележењу гама-зрака и високих енергетских токова у близини Земље и горње атмосфере. Телескоп је пуштен у орбиту 1979. године.

Ванредни професор Одељења за нуклеарну физику А. Пољаков, крајње лево, у присуству кубанских лидера покреће подкритички штанд (нуклеарна инсталација која укључује подкритичну монтажу и комплекс соба, система, експерименталних уређаја) конструисан за Републику Кубу 1968.

Истраживач Габријел Алексаков, показује компактни транзисторски телевизор „Малахит”, који је развио за совјетског поларног истраживача Ернста Кренкела 1964.

„Малахит” није ушао на потрошачко тржиште, али је помогао да се промени перцепција онога што је могуће, што га чини занимљивим артефакатом историје руске електронике.

Персонални аналогни рачунар АВК-6.

Уређај је развијен у студентском дизајнерском бироу за аутоматику (СДБ-А) 1976. године и био је најновија инсталација аналогних рачунара која је симулирала динамичке процесе.

Дигитални компјутерски блок за одређивање тачног тренутка када нуклеарну бомбу треба активирати са надморске висине од најмање 20 километара конструисао је тим из лабораторије „НИС 1” на челу са професором Ф. Мајоровом са Одсека за контролу и специјализоване рачунаре.

Године 1955. совјетски физичари Николај Басов и Александар Прохоров осмислили су у Совјетском Савезу први експериментални молекуларни квантни генератор (масер), који је прототип свих модерних ласера. Године 1964. Басов и Прохоров освајају Нобелову награду за физику „за свој темељни рад у области квантне електронике, што је довело до изградње осцилатора и појачала на основу принципа масер-ласера”.

Добитник Нобелове награде за физику Николај Башов, који је дипломирао на Институту 1950. године, са студентима 1960. године.

Прву мултиканалну бесконтактну сонду у земљи развио Институт за нуклеарну физику у Москви 1971. године. Намењен је мерењу хидро-физичких параметара океана кроз вертикално звучно испитивање.

Традиција Института за нуклеарну физику у Москви. Студенти прве године морају положити заклетву, путовати „прагом знања” и додирнути објекат који симболизује њихову стручну област (електронску цев, чип, пола тежине итд.). Тек тада су спремни да уђу у велику и сложену студентску заједницу Института.

Прво издање „Физичара инжењера”, гласила Института 1960.

Прво издање коштало 10 копејки. Септембарско издање новине достављено је 28. октобра 1998. Орбиталној станици Мир, где је достављено дипломцу Института Сергеју Авдејеву, космонауту.