Према писању британског листа „Дејли телеграф“, Велика Британија и Европска унија договориле су се о величини такозваног „рачуна за развод“. Уочи састанка британске премијерке Меј и председника Европске комисије Јункера наредног понедељка, „Телеграф“ наводи да ће коначан рачун, који је намерно остављен отвореним за тумачење, највероватније бити између 45 и 55 милијарди евра.
Синиша Љепојевић, дугогодишњи дописник више медија из Лондона, за Спутњик објашњава да још није јасно која цифра ће бити цена изласка Велике Британије из ЕУ, јер британска Влада ништа још није саопштила.
„Ово су неки извори из Брисела, што говори да је то заправо једна медијска кампања када је реч о самој цифри. У сваком случају Британија ће морати нешто да плати и она не бежи од тога, али тачна цифра вероватно још дуго неће бити позната јер и једна и друга страна тргују. Британија је кренула са 20 милијарди, а ЕУ са 60 и сада ће се ту нека трговина пронаћи. Не треба сумњати у трговачку вештину било које стране. Енглези су велики трговци, док у име Европске уније преговарају Французи, такође вешти трговци. У сваком случају, излазак Велике Британије из ЕУ је у току и тај процес је незаустављив“, каже Љепојевић.
Према његовим речима, мало је поузданих информација о томе шта заправо покрива сума коју ће Британци платити за излазак.
„Та цифра, по свему судећи, покрива оно што је изван уобичајеног доприноса сваке чланице, у овом случају Велике Британије, у наредне две године транзиционог периода, јер Британија формално напушта Унију у марту 2019. године. Значи, то је неких 18 милијарди или мало више. Изван тога Велика Британија има обавезе према пројектима Европске уније, почев од помоћи избеглицама у Турској, па до финансирања пројеката заштите од уласка избеглица, пре свега из Либије, као и много других ствари. Наравно, ЕУ тражи и да Велика Британија учествује у пензијама и платама људи који су у име Британије радили у администрацији ЕУ, али није јасно да ли ће се то и догодити. У сваком случају, Британија има обавезу да финансира пројекте у којима је она као земља чланица учествовала“, напомиње Љепојевић.
Како каже, постоји још једна непознаница — да ли ће Британија када изађе из ЕУ морати да финансира неке услуге Уније, као што је случај са Норвешком и Швајцарском које нису чланице ЕУ али користе одређене њене услуге и за то морају да плате. Једна од врло значајних тема наредних преговора Лондона и Брисела биће и статус држављана ЕУ у Британији након „брегзита“, јер око три и по милиона држављана земаља ЕУ живи и ради у Великој Британији.
„Полазиште решења тог питања је да сви они који дођу у Велику Британију до марта 2019. године задржавају своја права која су имали док је Британија била у ЕУ. Проблем ће бити са онима који хоће да дођу после тог датума и то треба сада да се реши јер је то, наводно, проблем. Мислим да је то више једна медијска манипулација усмерена ка унутрашњој политичкој ситуацији у Великој Британији, јер је актуелна влада Терезе Меј веома слаба, рањива, споро доноси одлуке, па се користе разне ствари попут статуса грађана Уније за унутрашње политичке ствари. У истом смислу се користи и питање границе са Ирском“, истиче Љепојевић.
Он објашњава да Велика Британија са Републиком Ирском има међудржавни уговор који датира много пре Европске заједнице и ЕУ, у којем не постоји гранична контрола између те две земље.
„Грађани Републике Ирске и грађани Велике Британије имају право да гласају у обе земље и да буду бирани. Уосталом, последња три председника Ирске су британски држављани. То је такође једна вештачка тема, утолико пре што Република Ирска није у зони ’шенгена‘. Дакле, то нису нерешиви проблеми, али се користе за унутрашњу политичку ситуацију и за угрожавање британске премијерке Терезе Меј и њене владе“, закључује Љепојевић за Спутњик.
