О овој крајње забрињавајућој теми, Спутњик је разговарао са докторком Елспет Ричи, некадашњом начелницом психијатрије при америчкој војсци, и сазнао који су били разлози за усвајање овакве одлуке, као и какве ризике овакав потез може носити са собом.
Да ли, као стручњак са вишегодишњим стручним стажом, мислите да може бити разлога за бригу или верујете да је ово корак ка укидању дискриминације особа са одређеним психичким поремећајима?
— Историјски гледано, када војска преживљава потешкоће, као што је на пример рат, онда се мењају критеријуми за пријем регрута, односно онда се обично мање очекује од оних који би требало да попуне редове. Са друге стране, када је економија јака и влада благостање, у војску се све мање људи одазива и приоритети грађанства се мењају. Укупно гледано, пошто је америчкој војсци потребно људство, сада се шири списак изузећа за пријем нових регрута. Зато не бих рекла ни да је ово победа а ни пораз, пре бих рекла да је ово реакција у складу са реалним околностима када се све мање људи одлучује да ступи у војску.
Другим речима, на одлуку да се људи који имају одређене психичке поремећаје одсад ипак примају у војску, више је утицала економска ситуација него нешто друго?
— Да, економија, али и чињеница да Америка води ратове у последњих 16 година, односно од 11. септембра 2001. године. Зато се и јавила потреба да се појача прилив људства у редове америчке војске.
Ви сигурно имате богато искуство, јер од 2001. године имате чин пуковника америчке војске. Реците нам нешто о досадашњем раду са људима који су психички лабилне личности. Да ли мислите да су они заиста опасни по околину?
— Ако особа пати од шизофреније, она свакако не може постати део структуре као што је војска. Али, многи амерички војници пате од поремећаја као што је посттрауматски синдром или од депресије, и ако такве особе поново вратите на радно место постоји могућност да се акутни облик болести или поремећаја врати, што може суштински да утиче на посао.
Како неповољно стање војника може да утиче на његово понашање током борбених дејстава? Да ли се тиме повећава ризик да таква особа изврши злочин над својим колегама или цивилима?
— Да, повећава се. Веома често то доводи и до покушаја самоубиства. Понекад се заиста ове приче заврше суицидом. Војна команда покушава да се бори против тога. Другим речима, када војник „чује неке гласове“ који заправо не постоје, наравно да командант не би волео такву особу у својим редовима.
Постоје два позната примера: први је редов Боу Бергдал, кога нисам лично прегледала. Архива и протоколи његовог лечења кажу да се он жалио да „чује гласове“. Напустио је самоиницијативно базу у Авганистану и постао лак плен за талибане, који су га држали заробљеног 5 година. За то време, много је америчких војника погинуло у операцијама спасавања Бергдала.
Други, подједнако драматичан, јесте случај Роберта Бејлса, старијег водника, који је пуцао и усмртио цивиле у Авганистану. Видимо да је и он такође патио од психичког поремећаја, чак могуће пролазног.
Како заједничко служење војног рока здравих и особа са неким психичким поремећајем може да утиче на борбени дух и психичко стање осталих?
— Многи војници заиста пате од посттрауматског синдрома, али су у принципу способни да и даље буду део војних снага. Не бих у исти кош стављала све дијагнозе, јер се у психијатрији оне веома разликују. Али, ако се неко очигледно понаша неадекватно, наравно да нико не би желео такву особу да води у бој.
Такође, хтела бих овде да поменем и подвучем да ако одређена особа буде примљена у војску, а потом се испостави да јој је неопходно психичко лечење, обично високе трошкове хоспитализације сносе порески обвезници. Зато надлежне службе воде рачуна ко ће бити позван у редове америчке војске. Такође, зато се и праве ови стандарди, како би се тачно знало ко може а ко не би требало да буде регрутован.
