Да, имао се рашта и родити. И као што му савршено одговара цитирана максима из Шумадије, тако је барем према још једној ствари сличан Милошу Обреновићу. Деле, наиме, животну филозофију према којој жену, пушку и власт никоме не дају.
Слабост према женама му је умало дошла (политичке) главе. Медијско царство било је његово оружје и за прилике кад је требало показати чојство и за моменте кад је било битно јунаштво. На власти је био четири пута. И намерава опет да се врати.
Нит је снијег, нит су лабудови
Силвио Берлускони. Вођа конзервативне партије „Напред Италија“, власник медијске компаније, власник једног пејсмејкера, власник више него што се на прсте једне руке може набројати луксузних вила, газда некад чувених „бунга-бунга“ журки, до скоро 30 година власник вишеструког европског првака фудбалског клуба „Милан“ и, најважније, поносни газда особеног политичког стила.
После победе његове коалиције на локалним изборима на Сицилији наговестио је да би, уколико његов блок десног центра победи на парламентарним изборима заказаним за почетак 2018, нови премијер Италије могао бити карабињер Леонардо Галители, генерал војне полиције, пошто је Берлусконију забрањено да обавља државну функцију због пресуде из 2013. за утају пореза.
Регионалне изборе на Сицилији аналитичари сматрају раним показатељем за изборе на државном нивоу, јер незапосленост, огроман дуг и спор раст економије те регије погађају и Италију.
Иначе, евентуални кандидат Галители се налазио на челу карабињера, војних полицијских снага под контролом министарстава одбране и унутрашњих послова од 2009. до 2015, а тренутно је директор државне агенције за антидопинг. Берлускони је напоменуо да са Галителијем још није разговарао о тој идеји, а раније је наговестио да би гувернер Европске централне банке Марио Драги или генерални директор компанија „Фијат Крајслер“ Серђо Маркионе могли да буду његови кандидати за премијера.
Летња италијанска врелина
Гром никад не долази без најаве, а муња је проџарала италијанско (и светско) небо још у јуну ове године, кад је Берлусконијева партија и коалиција око ње извојевала велику победу на локалним изборима у већини градова, па се већ тада претпостављало да ће ударити громчина.
Многи, попут британског „Гардијана“, сетили су се Силвија Берлусконија кад је нови председник Америке постао Доналд Трамп, правећи поређења ове двојице милијардера и неконвенционалних јавних личности, па и политичара ван лабораторије, на какве свет није навикао.
Сам Силвио је, својствено и његовом парњаку Доналду, напоменуо: „Што се тиче Трампа, могу да кажем да ми се, као многим мушкарцима и женама, свиђа Меланија (због лепоте, стила и шарма)“.
Трамп му, највероватније, није замерио, али нисмо толико сигурни у реакцију новог француског председника Емануела Макрона, кога је Берлускони описао као „39-годишњег момка са богатим радним искуством и, пре свега, згодном мамом која га је носила испод мишке кад је био мали“.
Кад смо код лепших половина, потенцијални (по пети пут) премијер Италије (из сенке до 2019. кад му истиче забрана, или док му адвокати у Стразбуру не преиначе пресуду раније), према писању медија, у вези је са 49 година млађом Франческом Паскале. Наздравље!
Према неким извештајима, подршка му је стигла и од канцеларке Ангеле Меркел и водећих лидера Европске народне партије, јер је, како наводе медији, и њима јасно да је Берлускони, уз све мане, ипак проевропски настројен и одговоран политичар.
Некадашњег председника Америке Брака Обаму је описивао као „младог, згодног и препланулог“, бившег председника Србије Бориса Тадића је једном приликом у Италији назвао „председник Клуни“, величао је своје успехе и стављао се тик иза Наполеонових, који је, како се Берлускони изразио, могао да уради више у политици, али је он виши од њега.
Дели обострано уважавање са руским председником Владимиром Путином, коме је ове године у Сочију поводом 65. рођендана поклонио ручно прављену пресвлаку за кревет са сликом на којој се њих двојица рукују док су у позадини приказане најпрепознатљивије туристичке атракције Италије и Русије — Колосеум у Риму и Црква Василија Блаженог у Москви.
Како је дошло до политичког пражњења
Политичка иницијација Силвија Берлусконија десила се пре 22 године кад је тада успешни бизнисмен послао касету италијанским телевизијским станицама у којој најављује да ће преузети власт у Италији, потом је формирао покрет „Напред Италија“ који је убрзо постао водећа странка у земљи, а Берлускони водећи политичар.
Све се десило након избијања корупционашке афере „Чисте руке“ деведесетих година прошлог века, која је указивала на умешаност бројних политичара из пет владајућих партија, па је Берлускони „искористио“ незадовољство италијанских бирача. На изборима 1996. на власти га је заменио левичар Романо Проди, а 2001. Берлускони је поново постављен на исту функцију, да би 2005. понудио оставку после пораза на регионалним изборима и унутрашњих проблема, али је априла исте године формирао нову владу без већих промена у саставу. На изборима 2006. његова коалиција је (веома тесно) изгубила од леве коалиције Романа Продија, али се Берлускони опет враћа победом на изборима 2008.
После губљења парламентарне већине и велике економске кризе крајем 2011. (а делом и због секс скандала) Берлускони подноси оставку, а као што смо већ напоменули, 2013. добија забрану обављања јавне функције због пореске преваре, која би требало да буде укинута 2019.
Луксуз и све што иде уз то
Поред успеха на регионалним изборима и најаве повратка у високу политику, Силвио Берлускони је ове године тема медија и због истраге покренуте у октобру о наводној умешаности у мафијашке бомбашке нападе 1993. у којима је погинуло 10 људи, а све после прошлогодишњег снимка мафијашког боса који свом сараднику каже да је Берлускони од њега лично тражио да изведе насиље против државе.
Подсетимо, ово је трећи пут да се Берлускони налази под истрагом због евентуалног учешћа у мафијашким бомбашким нападима у Риму, Милану и Фиренци који су били одмазда за хапшење мафијашког боса Тота Рина и доношење оштријих закона у борби против италијанске мафије. Истраге су у прва два случаја обустављене због недостатка доказа.
Силвио Берлускони је рођен у фамилији средње класе, а након студија права се почео бавити грађевином. Временом је створио медијску кућу која ће касније обухватити све најважније приватне ТВ куће, радио станице и новине у Италији. Постао је један од најбогатијих и најутицајнијих људи у Италији. Истицао се по неолибералној економској политици, залагању за европско уједињење али и блиским везама са администрацијом Џорџа Буша ког је подржао у инвазији на Ирак.
Вила у којој највише борави Силвио Берлускони је „Сан Мартино“, а он ужива у богатству купујући и вилу „Белведере“, резиденцију „Коста Смералда“, вилу „Чертоза“ — место одржавања чувених журки, вилу „Блу хорајзон“ на Бермудским острвима, вилу „Коренти“ уз језеро Мађоре на северу Италије, а омиљено одмаралиште му је луксузна резиденција на острву Антигуа.
Замерали су му разметање богатством, а он је истицао бригу о породици и добробит петоро деце.
„Лоро“ (Они) је нови филм познатог редитеља Паола Сорентина о Берлусконију и његовој свити. Л′оро је и игра речи јер значи и злато, па је то и метафора за луксузан начин живота милијардера.
