Говорећи о геостратешком значају Црног мора, политиколог Александар Павић каже да је посебно важан за Русију зато што је то њен прозор у топло море. Подсећа да Русија одавно тежи да избије на Медитеран, а да је политика западних сила уназад 200 година да је спречи у томе.
Ствари увек могу да измакну контроли и у Црном мору се одвијају политичке и војне игре. Павић сматра да НАТО не може апсолутно да парира Русији по броју војника било где дуж границе са Русијом, али да и мали број војника може да служи као окидач.
„Ако дође до неког инцидента, то је одмах повод за много ширу мобилизацију, за погоршање односа између држава, и то је оно што је опасно. То је више од политичких игара, у том смислу било какав инцидент може да се претвори у озбиљну политичку кризу. Што је више додира између НАТО-а и Русије дуж целе западне границе са Русијом, то је више могућности да дође до инцидента и кризе“, каже Павић.
Улазак америчког разарача у Црно море војни аналитичар Александар Радић види као демонстрацију силе. Сматра да Американци воде игру која је јако озбиљна, и кад је реч о Црном мору, није усредсређена толико на однос према Русији, колико је важно шта ће Турска да уради.
„Турска дословце измиче столицу на којој седи у НАТО-у. Деценијама је то била земља са најбројнијом војском НАТО-а, на њој почива јужно крило НАТО-а. Сада Турска води изразито агресивну националну политику“, каже Радић.
Он подсећа на кризу у односима Русија—Турска после обарања Су-24 за коју је пронађен заједнички језик јер Русија сада гради савезништва од Турске до Саудијске Арабије.
„У том појасу је потпуно уздрман концепт оног механизма утицаја који је имала Америка, не НАТО, него САД. Многи индикатори указују на то да Американци нису били невини када се десио пуч у Турској“, каже Радић.
Он сматра да постоји потреба Америке да Турску подсети на присуство своје силе. Радић пита коме Американци шаљу поруку када њихови бродови пролазе поред обале Турске и иду у Црно море, у тренутку када је закључен уговор између Москве и Анкаре о куповини, односно трансферу технологије за ракетни систем противваздушне одбране С-400 из Русије.
„Није реч о пукој технологији, већ о једном партнерству где говоримо сада о могућности преноса технологија. Владимир Владимирович Путин је на последњој серији састанака са лидерима Турске и Саудијске Арабије одобрио управо оно што Запад никад није хтео да уради тим земљама — самосталност, самодовољност у њиховој војној производњи. Саудијска Арабија је добила лиценцу за производњу аутоматске пушке и муниције. Дословце од пушке на рамену, до ракета и авиона, те земље желе да постану самодовољне, а то је можда највећи ударац архитектури америчке контроле на Блиском и Средњем истоку“, каже Радић.
Наши саговорници подсећају да конвенција из Монтроа регулише колико бродова може да уђе из земаља које нису црноморске, у ком периоду, које су тонаже и истичу да досад ништа није прекршено.
„У питању је демонстрирање силе, али формално речено није прекршено никакво међународно право. Оно што је ту битно је да није иста ситуација сад и пре 2014. године. Имамо спорну најважнију територију, Кримско острво. Американци јасно говоре да они не признају да је то део Русије. Док је то била територија Украјине, ту је био споразум са Црноморском флотом, ту су могли да пристају западни бродови, то је територијални спор коме се не види крај“, каже Павић.
Радић указује и да било каква радикализација ситуације на простору Црног мора може да има врло озбиљне последице и по српску безбедност. Каже и да је потпуно јасно да је сада Црно море подручје које се интензивно прати, кад је реч о обавештајном раду обе стране.
„Ту препознајем, пре свега, настојање да се одмере снаге, да се дословце створи повољнији политички амбијент у одмеравању позиције, али на један начин који је, колико год медијима изгледа спектакуларно, ипак џентлменски. Турска ни у време кризе није оспорила право руским ратним бродовима да пролазе. Као што амерички ракетни разарач може да прође кроз Босфор, такође и руски бродови иду у луку Тартус, јер сад Русија први пут има развијену инфраструктуру у Средоземном мору, јер јој је рат у Сирији донео могућност да Тартус буде база са добрим борбеним обезбеђењем и руски бродови стално се крећу ка том правцу“, каже Радић.
Павић каже да је Црно море место где се показује моћ. Парафразирао је Бориса Џонсона, пошто је постао министар спољних послова, а кад је престао да буде градоначелник Лондона, да је Европска унија кренула путем Хитлера и Наполеона, само другим методама.
„Ја бих рекао да то исто важи и за НАТО. Нажалост, Црно море је, уз Балтик, место све већих тензија и сучељавања, и не мислим да је то добро. Из те бахатости и агресивности Запада, Русија је успела да извуче неку корист, конкретно на Блиском истоку. Конкретно руско-турско зближавање је исто добра ствар и сад је само питање да ли ту може да се направи нека нова равнотежа на релацији Русија—Турска—НАТО, јер за Турску не може више да се каже да је она у НАТО-у у пуном смислу као што је била. Можда ће допринети да се направи нека равнотежа у Црном мору. Мада, са Турцима се никад не зна. Турска није стабилна онолико колико је била пре пуча и питање је кад ће опет да буде“, каже Павић.
