Пословица каже: загреби Руса и наћи ћеш Татарина. Она важи и буквално, јер многе познате личности Русије су Татари, од писца Николаја Карамзина, реформатора руског језика и аутора „Историје државе руске“ чије је презиме настало од татарског Кара-мурза, преко иконе руског балета Рудолфа Нурејева, тенисера Марата Сафина, па до манекенке Ирине Шејк. Татарске крви имају у себи и гимнастичарка Алина Кабајева, руска песникиња Бела Ахмадулина, писац Александар Куприн, али и глумац Чарлс Бронсон…
Међутим, ако се задесите у Татарстану, учиниће вам се да се може рећи и обрнуто, да у сваком Татарину има помало од Руса, али и од многих других народа који овде живе, јер тако су тесно испреплетани да готово да нема етнички чисте породице.
Један народ — један глас
Рецепт коегзистенције 173 националности, колико их живи у Татарстану, према речима Ирека Шарипова, јесте праведност и равноправност, која се примењује и у Скупштини народа Татарстана, где важи принцип један народ — један глас.
Шарипов нас је примио у свом кабинету у Дому пријатељства народа, чији улазни хол красе лутке у националним ношњама бројних народа Татарстана. С поносом нам показује златну медаљу за најбољег руководиоца национално-културног уједињења Сверуског форума националног јединства коју је добио пре три године. Сваке године понеко из Татарстана освоји слично одличје, додаје Шарипов, истичући да су питања националне политике у Татарстану увек била приоритетна, што је и залог међунационалног консензуса.
„Могло је то и код вас у Југославији да успе, али вама су помогли са стране да не успе“, примећује Шарипов, који је и депутат Државног савета Републике Татарстан.
Основа је, каже, традиција јер у Татарстану вековима заједно живе муслимани и православци, Руси и Татари и остали аутохтони народи, и тај заједнички живот је увек постојао на нивоу народне дипломатије.
„Али кад се распао Совјетски Савез и кад смо доносили Устав Републике Татарстан, а онда и Руске Федерације, одређен је као приоритет равноправан однос према свим народима“, подсећа наш саговорник, примећујући да проблеми почињу кад се само једном народу да приоритет.
Када се гласа у Скупштини народа Татарстана, како истиче, исту тежину има глас Татара, којих је у републици више од два милиона, Руса којих је милион и по и, рецимо, Асираца којих је свега око 100.
Против бапских прича
Татарстан је, сматра Олег Агапов, професор Казањског иновационог универзитета, доказ да је у савременој Русији успешно формиран идентитет у коме се и остали народи, поред руског, осећају једнако поносним грађанима Русије (за шта у руском језику постоји и посебни израз Росијањин, поред назива Рус). Томе доприносе мешовити бракови, при чему је, напомиње он, Дума Татарстана усвојила концепцију по којој, ако жена не жели да прими исламску веру мужа, његова породица не сме да врши притисак на њу. С друге стране, додаје Агапов, доста је и муслимана који прелазе у православље, а има и много оних који су равнодушни према вери.
Додуше, признаје, екстремиста је увек било, а има их и данас: око 300 грађана Татарстана ратује у Исламској држави, али, како примећује, ту се увек мора деловати превентивно.
„Важан је и ниво образовања и културе. Када студентима предајем историју религије, увек им кажем да прочитају социјалну концепцију РПЦ, муслимана и јудаизма да би се с тиме упознали из прве руке, уместо да слушају бапске приче“, истиче професор Агапов који је био наш домаћин током тродневног боравка у Татарстану.
Како је московска кнежевина постала руска држава
По мишљењу Ирека Шарипова, оваква формула националног суживота Татарстана могла је да буде спасоносна за Совјетски Савез, чији је распад, бар са економске тачке гледишта, био лош за новонастале државе.
„Јасно је да су оне нешто добиле од самосталности, али фактички економски су све државе на губитку. Тада су говорили: ми смо сити и одевени, али губимо своју веру, језик, културу, а то је веома висока цена на коју народи не пристају. Чини ми се да је Татарстан неки пример како је могло да буде, тј. да добијеш могућност да се даље развијаш као самостални етнос, а да притом не губиш економске везе са федералним центром. Јер велика држава је увек економска добробит. У том смислу, формула Татарстана је вероватно могла да буде корисна да смо је знали док је постојао Совјетски Савез“, с носталгијом прича Шарипов и закључује: „Да смо пре 20-30 година знали да постоје такве формуле за равноправност народа много се могло урадити“.
Та равноправност народа, која се, према речима Шарипова више од 25 година свето поштује у Татарстану, види се и на улицама Казања, главног града. У казањском Кремљу који, је на списку Светске културне баштине, тик једна до друге, изнад Волге, уздижу се модерна велелепна џамија Кул Шариф и Благовештењски сабор. Џамија је подигнута 2005. поводом хиљадугодишњице града на месту где је некада стајала стара пре него што је Иван Грозни освојио Казанско ханство 1552. што је била историјска прекретница после које је московска кнежевина постала руска држава.
… и православни Татари
Коју улицу даље од Кремља уздижу се и католички храм, синагога, лутеранска црква, храм руских старовераца, црква православних Татара.
Ови последњи, који себе зову Крјашени, постојали су и пре Ивана Грозног, а према попису из 2010. било их је нешто изнад 30.000.
„Занимљиви су за етнологе, јер је ислам извршио велики утицај на развој културе и традиције муслиманских Татара, а код Татара хришћана видимо исти народ, али онај који се развијао без ислама, тј. као нека конзервирана варијанта развоја културе истог народа“, објашњава Шарипов.
Као још једну важну компоненту националне политике Татарстана Ирек Шарипов издваја образовање.
„Не само да се у школама учи и руски и татарски, него имамо још 92 чувашке школе, 28 удмуртских, више од 20 маријских (Маријци су угро-фински народ), па школе у којима се учи хебрејски, башкирски… Имамо и више од 20 недељних школа, али не верских, него за народе којих је мало. И такав систем важи за целу републику. Резултат је да државне језике — руски и татарски — учи 100 одсто становништва, али и да више од 60 одсто Удмурта, Чуваша, Мордоваца учи свој матерњи језик у школи. Зато не може бити напетости“, објашњава Шарипов.
Међутим, будност никад није наодмет кад је реч о међунационалним односима. Најновија иницијатива да учење татарског језика не мора да буде обавезно распламсала је жестоке полемике. Татари су, наиме, други по величини народ Русије и према попису из 2010. у земљи их има укупно 5,31 милион, али на татарском говори 4,28 милиона, од тога међу Татарима 3,64 милиона тј. њих 68 одсто. Експерти истичу да, иако је татски равноправан са руским у Татарстану, све мање Татара зна свој матерњи језик.
Татари морају чешће да користе матерњи језик у свакодневном животу, посаветовао је председник Татарстана Рустам Миниханов. „Ако ми сами не будемо говорили на татарском, коме ће он бити потребан? То је веома озбиљан проблем“, оценио је Миниханов.
