Одлуку о упису кола на Унескову листу донео је 7. децембра 2017. године Међувладин комитет за очување нематеријалног културног наслеђа, на свом 12. редовном заседању које се одржава на острву Чеџу, у Јужној Кореји.
Коло је најраспрострањенија игра на територији целе Србије, а поред српског православног становништва, које га сматра обележјем националног идентитета, изводе га и друге етничке и конфесионалне заједнице.
„Упис елемента на Унескову листу значајан је, не само због тога што ће овај сегмент нематеријалног културног наслеђа постати међународно видљивији, већ и због тога што ће различите заједнице јасније увидети да деле заједничко наслеђе, подстаћи их да у већој мери комуницирају и буду спремне да учествују у заједничким активностима, програмима и пројектима за очување и преношење елемента“, наводи Етнографски музеј на свом сајту.
Такође, како се наводи, упис елемента његовим носиоцима, а нарочито младим људима, омогућава да схвате важност сопствене традиције и да се посвете очувању елемента и сопственог нематеријалног културног наслеђа.
О активном присуству кола, што је један од важних критеријума које је потребно испунити за упис на Унескову листу, сведочи велики број формалних и неформалних едукативних програма који се организују у институцијама културе и бројне манифестације на којима се коло изводи као део званичних тaкмичарских и ревијалних програма.
Коло се изводи и као спонтана активност окупљених учесника, као што је на саборима у Гучи и у Тополи, али и на приватним прославама —свадбама, рођењима, крштењима, прославама пунолетства, матурама.
За препознавање значаја кола у друштву, као и за његово вредновање као дела живе играчке праксе у Србији, од посебног значаја је чињеница да је учење основних елемената игре део формалног система образовања.
Едукација о колу је укључена у програме музичког и физичког васпитања за основне и средње школе, а врло често је присутна и у вртићима.
На нивоу високог образовања оно је предмет проучавања, не само образовних и научних институција које се баве изучавањем традиционалних народних играчких и музичких форми, већ и оних институција које образују будуће стручњаке за рад у школама и рад са младима.
„Ипак, преношење у оквиру породице, на приватним окупљањима и кроз вршњачку едукацију је доминантан начин преношења елемента. Као део породичних и приватних окупљања, извођење кола је заједничка активност, у којој учествују сви чланови домаћинства, од најмлађих до најстаријих, те се знања и вештина играња кола преносе кроз непосредно учествовање, у оквиру породице, сродника, заједнице, међу вршњацима“, наведено је на сајту Етнографског музеја.
