Хашки Трибунал за ратне злочине почињене на територији бивше СФРЈ, сам по себи — по својој конструкцији и резултатима суђења — био је и остаће једна велика, монструозна превара. Међутим, током самих процеса могло се сазнати да је тзв. „међународна заједница“ у односу на грађански рат, који је (наводно) хтјела да спријечи, користила арсенал лажи и смишљених превара.
За свађу је потребно двоје, али за превару је довољан један. Посебност преваре са највишег државног нивоа је у томе што друга страна, чак и ако слути да се обећано неће испунити, не може да уради ништа, будући да је извор лажи толико неприкосновено угледан и моћан.
Генерал Ратко Младић, главнокомандујући Војске Републике Српске, добио је гаранције предсједника Француске (и Америке) да неће бити окривљен ни пред једним међународним судом уколико ослободи француске пилоте, заробљене током ратних дејстава НАТО-а против његове државе. У својству изасланика предсједника, у РС је стигао начелник Генералштаба Армије Француске. Пилоти су се, живи и здрави, вратили кући, а генерал Младић је осуђен у Хагу.
Радовану Караџићу, предсједнику Републике Српске, Ричард Холбрук, лични изасланик Вилијема Клинтона, предсједника САД, у присуству свједока (међу којима је био и овај аутор) је дао идентичну гаранцију. Услов је био да се повуче са функције предсједника Републике и овласти југословенску делегацију да преговара и одлучује у Дејтону, у Охају. Холбрук се страшно љутио што му је тражена и писмена гаранција, позивајући се на принцип да је ријеч шефа такве државе довољна. Ипак, коначно је и потписао тражени папир. Суд у Хагу није дозволио да се о том документу расправља и донио је осуђујућу пресуду.
Слободан Милошевић, са којим је овај аутор имао част да годинама непосредно сарађује, имао је небројено много прилика да буде преварен. Посебно важне су биле двије, у којима је улог био велики, гдје је слутио да ће бити изневјерен, али није имао ниједну другу опцију осим да прихвати.
Почетком грађанског рата у Хрватској, након једнострано проглашене и силом извојеване независности Словеније, Слободан Милошевић је био у Француској. Позвао га је Франсоа Митеран, популарни предсједник, социјалиста и, на ријечима, велики поштовалац српског народа, посебно због његове улоге у Великом рату. Позивајући се на историјско савезништво, замолио је Милошевића да се сагласи са његовим предлогом да Комисијом за правна питања, у оквиру међународне Конференције о СФРЈ, предсједава Роберт Бадинтер, бивши судија Уставног суда и лични пријатељ предсједника Митерана. Његово мишљење ће бити пресудно, а оно — гарантовао је предсједник Француске — неће бити супротно интересима Срба.
Када сам му указао на ризик и питао: „А шта ако нас слажу?“, Милошевић је резигнирано узвратио: „Знам. Али како да кажем предсједнику велике Француске да му не вјерујем. да се бојим да ће да ме превари?“. Коначно, преварио је, јер је Бадинтер донио неправно мишљење да је Југославија у процесу „дисолуције“ (самораспадања), одакле су проистекла сва каснија накарадна тумачења права народа на сецесију.
Жак Ширак, наредни предсједник Француске, успио је да превари Војислава Коштуницу у првим данима његовог предсједниковања СР Југославијом. Убиједио га је да треба да поднесе захтјев за пријем СР Југославије у УН. СРЈ је тада била чланица, али су јој права била суспендована. Коштуница је повјеровао и, противно својим уставним овлашћењима (дакле незаконито), поднио захтјев за пријем. Једини ефекат је био да је Међународни суд правде у Хагу одбацио тужбу Савезне владе СРЈ уз образложење да, у тренутку НАТО агресије, она није била чланица УН, па не може бити страна у спору. Тако је одбијен и наш одштетни захтјев у износу од сто милијарди америчких долара. Свака част! Превара вриједна сто милијарди.
На крају, опет Слободан Милошевић и његов сусрет са Виктором Черномирдином, личним изаслаником Бориса Јељцина, предсједника Руске Федерације. Черномирдин, заједно са Мартијем Ахтисаријем, испоставља војни ултиматум СР Југославији у погледу услова за прекид НАТО бомбардовања. Предсједник Милошевић, након драматичних разговора и упркос свим неповољностима, даје сагласност на предлог међународних посредника. Урадио је то тешка срца и упркос противљењу својих сарадника. Објаснио нам је: „Са овима из НАТО-а можемо да ратујемо и неће нас победити. Али ако одбијемо председника Русије даћемо му алиби да се и он окрене против нас. А против Русије, чак и када мислимо да није у праву, ми једноставно не можемо“.
