Постоји у америчкој пракси једна изрека: „Да бисте успели, онда морате да пропаднете прво“.
Ето зашто су нам Американци уводили санкције и бомбардовали нас — доводе нас до пропасти да бисмо успели! Овом приликом нудим победнички слоган за било коју странку на изборима на Балкану: „Из пропасти у пропаст, до коначног успеха!“. Дачић је у Вашингтону говорио на конференцији Атлантског савета, који је претходне недеље представио извештај о Западном Балкану, а домаћи медији су то одмах пренели.
Насловна страна „Вечерњих новости“ — „Стратегија за Балкан: Америка нас жели као свог савезника“. У „Информеру“ — „Вест која можда све мења: САД хоће историјско помирење са Србима“. „Мир са Србијом“.
Мир са Србијом? Па ја сам мислио да смо престали да ратујемо са Америком још 1999. године, могли су да нас обавесте да се још нисмо помирили. Само, шта се стварно крије у том извештају, који је, иначе, финансиран од стране Фонда браће Рокфелер? У њему се износе четири конкретна корака које САД треба да предузму како би се „стабилизовао наш регион“.
„Успостављање и одржавање трајног војног присуства на Балкану. Постићи историјско помирење са Србијом. Да повратимо репутацију истинског посредника. Заокрет ка просперитету.“
Заокрет ка просперитету? Дакле, коначно смо пропали начисто и можемо да успемо. Само, да успемо у чему тачно? Да будемо стабилне колоније САД? Јер ове чикице из Атлантског савета ме подсећају на Винстона Черчила, када је 1931. године говорио о нестабилности њихове колоније Индије. Можда ће и вама да звучи познато.
„Да ли пратите ситуацију у Индији са пажњом коју захтева? Овај регион нас занима и у професионалном и у политичком и у личном смислу. Морамо имати јасну и практичну политику. Говоримо о враћању јасне визије и јасне стратегије. Ствари иду од лошег ка горем. Опасност у Индији ће створити кризу. Видели сте недавно низ криза које су избиле у том региону. Веома лоше управљање и слабост. Балкан карактеришемо као ’меки стомак Европе‘. Изазивају немире. Нестабилност на периферији трансатлантске заједнице. И пометњу за 300 милиона примитивних људи чија добробит је наша брига.“
Добро, ово последње нису баш рекли исто као Черчил, јер ипак данас имамо ону чувену политичку коректност, али је став САД према нама сличан — ми смо примитивни народи којима треба управљати споља. Чак су и тај цитат „Балкан је меки стомак Европе“ преузели од — Винстона Черчила. А то није једина паралела између актуелне америчке политике и британске колонијалне политике. У извештају Атлантског савета се помиње и термин „лојална опозиција“, који је први пут поменуо британски парламентарац сер Џон Хобхаус 1826. године. Наиме, у НАТО је ушла земља којом четврт века влада Мило Ђукановић, а Атлантски савет се брине да би на председничким изборима у Црној Гори 2018. могао да победи антизападни кандидат, па као решење предлаже подршку „лојалној опозицији“, односно опозицији која, заправо, и није опозиција, већ ради све исто што ради и њима лојалан ДПС, али није ДПС. Тако повратак већег учешћа Америке на овим просторима звучи мање демократски, а више империјалистички.
„Да би се Америка вратила, потребно је претходно да администрација Доналда Трампа усвоји препоруке Атлантског савета. Да ли ће?“
Али уместо што чекамо одлуку Доналда Трампа и надамо се да ће испунити обећање о великом заокрету у америчкој спољној политици, можда би било паметније да сами покушамо да се ослободимо колонијалног утицаја САД. И не, није никаква теорија завере да смо њихове колоније, у америчким извештајима то сасвим отворено потврђују, јер када говорите о вашем трајном војном присуству у некој земљи која није ваша, шта је то него ваша колонија? Али колоније су се кроз историју бориле за слободу и ослобађале се. Винстон Черчил је чинио све да задржи Индију, али се она ипак ослободила Велике Британије. Само се поставља питање: ко ће бити балкански Махатма Ганди?
