Џон Профумо, у раним шездесетим годинама прошлог века британски државни секретар за рат, изашао је на лош глас након што је лагао Парламент о својим сексуалним индискрецијама са амбициозном манекенком Кристин Килер, у процесу који је јако оштетио британски естаблишмент и значајно допринео да владајући конзервативци сиђу са власти.
Данас декласификовани подаци из педесетих година прошлог века показују да Килерова није била прва Профумова веза повезана са политиком. Претходно је имао аферу са манекенком Жизелом Винегард која је радила за немачку обавештајну службу током Другог светског рата и која је могла да га уцењује.
Међутим, Стивен Дорил са Универзитета Хадерсфилд, историчар обавештајних служби и коаутор „Медене замке“, књиге о „Афери Профумо“, указује да Винегардова можда није била једина која је хтела да искористи недозвољену аферу.
„Ако је МИ 5 имао те информације педесетих година прошлог века, постоји могућност да су их користили за уцењивање. Оне би се појавиле приликом његове провере за Министарство рата, а у тој провери је учествовао и МИ 5. Било да су знали за то или не, то је значајно, јер би га на један или други начин контролисали. Документа објашњавају његово понашање 1961. године — МИ 5 му је предложио да поставе ’медену замку‘ совјетском заменику аташеа за морнарицу Јевгенију Иванову, али је он то одбио“, каже Дорил за Спутњик.
Стручњак за обавештајне службе сугерише да, ако је Профумо знао да би и сам могао да буде жртва уцене, вероватно не би хтео да учествује у нечему сличном.
„’Медене замке‘ су коришћене од стране обавештајних служби како би се придобили компромитовани појединци. Једном кад им неко падне шака, искористе га. Коришћење ’медених замки‘ распрострањено је међу обавештајним службама — Британци су отворили салон за масажу у Северној Ирској како би снимали компромитујуће фотографије ирских политичара, као и бордел у Лондону током педесетих година прошлог века како би обезбедили компромитујући, уцењивачки материјал свих који су им интересантни, укључујући Русе, стране бизнисмене и британске политичаре“, рекао је Дорил.
Ентони „Лорд“ Ламбтон
Ламбтона, члана Парламента и државног подсекретара за одбрану, МИ 5 ухватио је у борделу отвореном 1973. године.
Дорил каже да се то сматрало „безбедносним ризиком“ због бројних замки, укључујући и злоупотребу проститутки и зато је, можда, Ламбтон био ухваћен у „добровољну замку“.
Скривена камера документовала је његове активности у борделу, а фотографије су продате таблоиду „News Of The World“. Полиција је претресла Ламбтонову кућу и у њој је пронашла канабис.
Касније је поднео оставку и на министарско и на посланичко место. Истрага која је уследила показала је да Ламбтон није угрозио националну безбедност, јер као министар никад није носио своју црну торбу (пуну поверљивих докумената) кад је посећивао куплераје.
Ламбтон је тврдио да је притисак министарског посла оно што га је одвело проституткама и да су његов осећај „бескорисности посла“ и недостатак захтевних задатака такође били фактори који су допринели одласку у борделе.
Мордехаи Вануну
Године 1986. Вануну, израелски техничар који је радио у нуклеарном објекту Димона, ступио је у контакт са британским новинама и понудио да открије како Тел Авив илегално развија нуклеарно оружје, све са фотографијама које би то доказале.
Новине које је контактирао надметале су се у тајном „аукцијском“ рату за ексклузивна права за његова „експлозивна открића“, што је додатно заморило и изложило стресу већ неспокојног Ванунуа, који је био скривен на тајној локацији у једном лондонском предграђу захваљујући „Тајмсу“. Док је разгледао Лондон, упознао је младу жену Синди на коју је убрзо „пао“. После неколико састанака, предложила је да отпутују на романтично путовање у Рим како би „одморио мозак“.
Убрзо по доласку у Рим са својом „пријатељицом“, Ванунуа су отели официри Мосада, насилно дрогирали и прокријумчарили у Израел где су га осудили за издају. Провео је укупно 18 година у затвору, од чега 11 година у самици. Ослобођен је 2004. године и још је под посебним мерама у Израелу, које укључују забрану виђања са странцима и причање о његовим искуствима. Накнадно је поново утамничен због неплаћања казне.
Испоставило се да је Синди у ствари официр Мосада —Шерил Бен Тов, удата за другог официра израелске обавештајне службе. Заврзлама са отмицом је урађена да би се избегао дипломатски инцидент, јер би киднаповање Ванунуа на територији Британије могло да угрози односе Израела са једним од најближих савезника.
Џереми Волфенден
Волфенден, дописник „Дејли телеграфа“ из Москве раних шездесетих година прошлог века је можда најтрагичнија фигура „медене замке“. Новинар је био двострука жртва уцене КГБ-а — говорио је руски и био је геј, што је у то време било затворски кажњиво у Великој Британији. Берберин Министарства спољне трговине био је послат да га заведе, а скривена камера је документовала аферу. КГБ је претио да ће послати фотографије његовом послодавцу уколико не буде шпијунирао западну заједницу у Москви.
Волфенден је о скандалу обавестио Амбасаду Велике Британије, која му је одговорила предлогом да ради као двоструки шпијун, односно да настави да обавештава КГБ, али и да шаље извештаје за МИ 6.
Стрес због двоструког живота одвео је Волфендена у алкохолизам и он је покушао да оконча каријеру невољног шпијуна тако што је оженио Британку коју је упознао у Москви и средио премештај из московске редакције у вашингтонски биро „Дејли телеграфа“. Међутим, није лако напустити „шпијунске игре“. После сусрета са својим старим шефом из МИ 6 на пријему Амбасаде Велике Британије у Вашингтону 1965. године, био је приморан да настави са тајним обавештајним радом.
Његов алкохолизам се прогресивно погоршавао и умро је у 31. години живота, у децембру 1965. године, од церебралног крварења изазваног падом у купатилу. Теорије завере о његовој смрти трају до данас — да ли га је убила америчка, британска или совјетска служба, или ниједна од њих?
Истраживања су показала да је у свом суморном животу шпијуна произвео врло мало корисног материјала за обе стране у Хладном рату — колеге из Британије давале су му безвредне материјале пошто су биле упозорене да разговара и са КГБ-ом, док су Совјети предвидели да би могао да буде двоструки агент и давали су му, такође, безвредне податке.
Маркус Волф
За разлику од осталих на листи, Волф, шеф обавештајне службе Источне Немачке, није био жртва операција „медених замки“, али је био архитекта можда најуспешнијих и најобимнијих „секс замки“ у историји.
Почетком педесетих година прошлог века, Волф је регрутовао значајан број наочитих ђувегија у Немачкој. Број младића знатно се смањио након Другог светског рата, а недостатак мушкараца у најбољим годинама значио је да је велики број жена ушао у Владу, привреду, индустрију и трговину. Тај двоструки феномен значио је да су виши слојеви у Западној Немачкој пуни жена без партнера, чији је статус могао да злоупотреби Штази.
Волф је формирао специјално одељење састављено од згодних, интелигентних обавештајаца — „Ромео шпијуна“, чији је задатак био да се инфилтрирају у Западну Немачку тражећи моћне, неудате жене које би после „притискали“ да им одају тајне.
Та операција омогућила је Штазију да продре до највиших нивоа власти и привреде Западне Немачке, са шпијунима унутар НАТО-а и у приватном уреду канцелара Западне Немачке Хелмута Шмита.
Међутим, шема је откривена кад је западнонемачка контраобавештајна служба схватила да официри Штазија могу да буду препознати по фризурама — класично „кратко са стране и назад“.
У својој аутобиографији „Човек без лица“, Волф је негирао да је присиљавао обавештајце да користе секс као инструмент шпијунаже — једноставно, давао им је одрешене руке.
„Били су оштроумни обавештајци који су схватили да се сексом може доста учинити. То је истина и у бизнису и у шпијунажи зато што секс отвара канале комуникације брже од осталих приступа. Док постоји шпијунажа, биће Ромеа који ће заводити (мете). Водио сам обавештајну службу, а не клуб усамљених срца“, написао је Волф.
