Уз цену тог помирења у виду сталног америчког војног присуства, признања независности Косова и значајног дистанцирања од Русије. Укратко и најпрецизније, реч је о америчкој наредби да поступимо у складу с њиховим интересом.
Заокупљена овом наредбом, српска јавност углавном је пропустила прилику да примети да је, практично истовремено са својим извештајем о Србији, Атлантски савет објавио још један извештај, под насловом „Опције Запада у мултиполарном свету“, кроз који нам је поручио управо супротно — да сада дефинитивно није тренутак да поступамо по америчким наређењима, зато што је време њихове свемоћи неповратно прошло.
О овом, непримећеном извештају Атлантског савета о опцијама Запада у мултиполарном свету у „Новом Спутњиковом поретку“ говорили су политиколог Александар Павић и Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе.
Извештај Атлантског савета констатује да је „током протекле три деценије Запад уживао потпуну премоћ“, али да „монопол Запада на лидерство, због успона нових сила, више није могућ“.
„Уместо да се Кина или Русија прилагоде Западу, изгледа да ће Запад морати да се адаптира на свет који све више није предвођен Западом… Нема повратка на постхладноратовски поредак. Поновно стварање поретка предвођеног Западом све више делује невероватно…“
„Прошле недеље био сам на једној великој конференцији о безбедности у Прагу и мој закључак је да се западни стручњаци, новинари, садашњи и бивши званичници, слажу у једној ствари — моћ САД је у опадању. Такву оцену је изнео и бивши шеф војног комитета НАТО-а Ђампаоло ди Паола, који је рекао да Запад жели да задржи стари светски поредак, али да није способан за то… Сви се слажу у оцени да постхладноратовски поредак нестаје, али нема сагласја по питању у којој се фази његовог нестајања налазимо“, каже Митић.
„Изгледа да се свуда, осим у Србији, унутар естаблишмента може разговарати о надолазећем мултиполарном свету. Још само овде влада та мантра да ЕУ, то јест Запад, нема алтернативу“, коментарише Александар Павић. „А глобалне промене постале су толико очигледне да ни Атлантски савет не може да их игнорише.“
С тим у вези, Атлантски савет оцењује да успон економске моћи Кине „драматично преобликује светску политику“.
„Центар светске економске активности померао се на Запад вековима, стварајући основу за успон Запада. Од 2000. године тај центар се поново помера ка Истоку. Као што је успон Запада у 18. веку довео остатак света под његову власт, тако и заокрет ка Истоку не може а да не изазове монументалне геополитичке последице.“
Западни посматрачи, указује Александар Митић, оцењују кинеску иницијативу „Појас и пут као „геополитичку, усредсређену на поделе унутар Европе, ослоњену на нелибералне режиме, и реметилачку“.
„Зашто? Зато што Кина све више успева да глобализацију окрене у своју корист. Ту настаје проблем за Запад, који је током 20. века креирао глобализацију каква му је одговарала, али појавила се Кина која је прихватила игру и сада убрзано побеђује у њој. Јасно је да из таквих промена проистичу и геополитичке промене.“
„Снажнији евроазијски блок, који предводе Русија и Кина“, наводи даље Атлантски савет, „нагласиће прелазак геополитичке моћи са Запада на Исток, остварујући визију чувеног британског географа Халфорда Макиндера“, а његова суштинска порука је да ће светом управљати онај ко управља Евроазијом.
„Глобална моћ се премешта у том смеру. А носиоци досадашње западне моћи покушавају да се с тим носе тако што изазивају кризе на Корејском полуострву, у Јужнокинеском мору, ту је и продужено америчко војно присуство у Авганистану, који је веома битно чвориште за Нови пут свиле, па све до покушаја опструкције тог кинеског пројекта на нашим просторима, где Европска комисија покушава да омете изградњу пруге Будимпешта-Београд“, каже Александар Павић. „И Збигњев Бжежински постао је славан захваљујући сличној тези да САД не смеју да дозволе да се на евроазијском копну појави нови хегемон. И Запад све ради како би то спречио.“
Атлантски савет оцењује да је с постхладноратовским поретком западне доминације Русија раскинула 2014, а Кина 2016 године, али Александар Митић сматра да је све почело много раније.
„Почетак раскида Кине и Русије са Западом отпочео је 1999. године НАТО агресијом на Југославију. И Владимир Путин и Си Ђинпинг научили су много на рушевинама НАТО бомби по Србији, тада су схватили да Запад и НАТО неће презати од кршења међународних норми како би задржали доминацију свог униполарног поретка…“
„Иако је руско-кинеска веза снажна, она није нераскидива“, тврди Атлантски савет у својој анализи. Али исто тако наводи и сасвим супротно, да се „не може искључити даље јачање руско-кинеских веза: погоршање у америчко-кинеским односима могло би да гурне Пекинг у загрљај Москве и да их уједини у отпору агресији САД. Путин је популаран међу Кинезима и Кина се високо уважава у руској јавности.“
„Слабљење руско-кинеске сарадње у корист приближавања Западу било би кобна грешка. И мислим да је та могућност искључена под садашњим руководствима“, коментарише Павић. „И Кина и Русија научили су лекције из прошлости, да се америчким обећањима не може веровати, па да се зарад тих обећања раскида стратешко партнерство Русије и Кине.“
Атлантски савет наводи да се „мирна транзиција“ глобалне премоћи дешава ретко, док с друге стране наглашавају могућност избијања великих међудржавних сукоба.
Говорећи о западним опцијама у постзападном свету, овај тинк-тенк наводи три опције: прва, игра чекања, у којој се Запад поправља изнутра и чека да се Кина и Русија реформишу, па да му се придруже; друга, „завади па владај“ тако што ће се Кина окренути против Русије или обрнуто; трећа, стварање новог глобалног поретка у којем ће Кини и Русији бити призната улога коју заслужују, а биће жртвоване западне, како кажу, вредности, попут „одговорности за заштиту“ у облику „хуманитарних“ интервенција, а у корист већег поштовања националних суверенитета.
Александар Митић сматра да је најизвеснија трећа опција, „стварање новог глобалног поретка у којем ће Запад морати да тражи компромис, јер нема дугорочног решења без уважавања руских и кинеских стратешких интереса и усклађивања с њима“. И Александар Павић верује да Америка, у стању у којем се налази, више није способна да буде светски хегемон, „али је баш зато и опасна, као рањена звер“.
„Опасни људи воде спољну политику САД и Велике Британије. Док год та опција има превласт, опасност од избијања неког сукоба је велика…“
