„Испоставило се да један бивши, неуспешни грузијски политичар Михаил Сакашвили може да постане нова нада украјинске опозиције, што са једне стране указује на нове поделе у Украјини, а са друге на то да нема дна да се дубље пропадне — људска нада је неугасива“, изјавио је у емисији „Од четвртка до четвртка“ историчар Чедомир Антић.
Он сматра да је парадокс да човек, који је у много чему уништио Грузију, који је водио погрешан рат, који је захваљујући пријатељству са Петром Порошенком био постављен за губернатора у области чији је главни град Одеса, месту где је извршен масакр над проруским активистима и цивилима, сада тражи нову, поштену Украјину и тврди да је спремам да погине за њу.
Има ли наде за такву Украјину?
— Рекао бих да нема док су овакве прилике. Ми и у Србији имамо такав проблем, а чињеница је да „стално грдимо огледало што је лице ружно“, како је Гогољ цитирао стару руску пословицу. Ми непрекидно настојимо да оптужимо симптоме за узрок. То што се такви људи појављују знак је да друштво мора да се реформише, а то је веома тешко, јер су исти такви генерацијама на власти.
Ко данас управља Украјином?
— Извесно је да је постојао један савез олигарха, државне елите који је настао још у једнопартијско време, који су имали споразум са великим силама, пре свега са Русијом и САД, који је срушен 2004. године. Украјина је ушла у орбиту НАТО-а и ЕУ, али се показало да они нису спремни да инвестирају и то данас видимо и на Западном Балкану. Проруска опција победила је 2010. године, али није створила квалитативно нову политику, подсећала је на наше реформске покушаје и сада и у доба ДОС-а. Порошенко је наставио политику групе екстремиста, започео је грађански рат у којем је Украјина изгубила, вероватно заувек, Крим. Русија као империјална сила брани своје интересе — народ врло ретко и не препознаје руски народ изван граница као циљ свог интересовања, већ га види као један успутни статистички податак, у неким случајевима као своју агентуру изван граница. Најбоље је то дефинисао градоначелник Севастопоља када су улазили у састав Руске Федерације који је рекао да је „верни пас враћен својој матици“. Видимо да нема никакве шансе да буде онако како је хрватски премијер Андреј Пленковић желео — да извезе своја искуства у Украјину, а није поменуо да је у Олују био укључен и НАТО. Нема изгледа да у блиској будућности дође до такве реинтеграције Донбаса.
Да ли Вас чуди што им НАТО не помаже?
— Постоји нека паралела између односа Русије према централно балканским државама, од Македоније до Босне, укључујући Србију и Украјину — они су уз њих, али не могу до краја да буду зато што то су монета за поткусуривање. Та земља је потпуно упропашћена и питање је шта ће са њом бити. Треба јој велики свенародни компромис, а у условима овакве поларизације то је немогуће.
Има ли изгледа да ће односи БиХ и Србије бити бољи?
— Састанак трочланог Председништва БиХ са председником Србије показао је да постоји нови однос два према један. Раније су Бошњаци и Хрвати били против Срба, а сада су Бошњаци остали сами. Изетбеговић не може да победи на свим пољима, а држава коју су он и његов отац обећали грађанима не подразумева постојање ни Срба ни Хрвата. Они могу да постоје само у мери у којој то Бошњаци дозволе, као нека врста безутицајних националних мањина, што није изгледно.
Шта је Изетбеговићева права намера?
— Он жели да се афирмише у оквиру свог националног корпуса, али има радикалне и амбициозне опоненте. Од уласка Алије Изетбеговића у велику политику није остварена прича о независности БиХ. Срби су били спремни да прихвате под горим условима од Дејтона независност те земље, али им то није дозвољено, јер је неко обећао Бошњацима да ће моћи да потпуно пониште српски елемент. То нису успели и у протеклих 15 година, од како је започела нека пуна нормализација односа, укинуте су 64 надлежности Републике Српске. Фрустрацију ствара то што она није ништа слабија. Ово што се догодило у Београду не представља инцидент, већ доказ да је Изетбеговић постао талац својих бирача, јер непрекидно мора да нагласи да се разликује, што је грешка. Да су избегли кризу деведесетих година прошлог века, данас би имали независност и међусобно посвађане Србе. Нису то хтели зато што су непрекидно размишљали да морају да воде свој народ и да остварују државне циљеве који нису само босански, већ су панисламски. Изетбеговић улази у рат и зато радикализује свој народ.
Спекулише се да би Изетбеговићев наследник могао да буде Харис Силајџић?
— Могуће је. Бошњачко бирачко тело је разапето између неколико познатих личности, нема нових људи. Силајџић је уништио Странку за БиХ, био је много радикалнији од Изетбеговића. За Србију би он можда био добра опција, под условом да нема неку већу подршку Америке или Турске. Деведесете године прошлог века не могу да се понове, јер су Вашингтон и Анкара у спору, а и САД су се определиле у изреаелско-палестинском сукобу.
Да ли је Трамп изјавом да ће признати Јерусалим за главни град Израела објавио рат муслиманима?
— Трамп је протеклих месеци почео да показује велико интересовање за спољну политику којом се у изборној кампањи скоро није ни бавио. На Блиском истоку покушава да спроведе тактику коју је имао као пословни човек. Амерички аналитичари су сматрали да греши, да се понаша према Конгресу као према неком скупу акционара које треба да увери у нешто, а суштински реч је о 480 извршних директора са којима мора да преговара, а не да их задивљује или плаши као чланове скупштине акционара. Актуелизовао је сукоб у Персијском заливу, водио је политику која је довела до тријумфа руско-иранске коалиције у Сирији, а Турска сада тражи новог савезника.
У свим деловима света се цртају нове границе, не само на Балкану.
— У САД дуго говоре о томе. Још су прошли државни секретар за спољне послове Кери, па и Бајден говорили о линији ватре и о томе да Србија мора да зна где се налази. Нама говоре да је само Косово проблем, а суштински није. О Војводини се не говори ништа две године, сада одједном неко ко се заклињао у ЕУ слави покушај одласка Каталоније и то у Новом Саду, где живи 86 одсто Срба. Ко буде решавао косовски проблем следеће године, треба да зна да га после тога чека проблем БиХ. Не заборавите да бивши савезник свих наших влада Сулејман Угљанин тражи УН у области Новог Пазара, тражи простор у којем већински живе Срби. Дакле, имамо нову Босну, али умањену и шта ћемо онда? Треба да будемо принципијелни, али је најважније питање да ли смо са КиМ били принципијелни. Пример Украјине најављује неку нашу будућност. Улазак Србије у ЕУ не значи да ће Србија постати Белгија или Норвешка. Оне су то биле и пре Европске уније. Могли бисмо да постанемо Бугарска или Португалија, земља са великим успоменама, велика сила, али данас са становништвом које је најпесимистичније у Европи одакле сви одлазе.
Колико је забрињавајуће за Србију скидање Харадинаја са Интерполове потернице?
— Харадинај је симбол нашег статуса. Када је 2001. године један епископ ишао да разговора са Милошевићем, гракнули су људи са разних страна како то не би смело тако. Па са ким да се виђа црквено лице тог ранга, него са грешником? Харадинаја је представник УН примио на кафи кад је одлазио, човека који је својим рукама убијао друге људе, криминалаца по свим основама. Карла дел Понте пише у својим мемоарима да је Немачка морала да интервенише да га не би чекала гарда на аеродрому када је преседао. Ми имамо посла са људима који дубоко мрзе српски народ. Нема омраженијег народа од Јевреја, а да су се они правили да их нико не мрзи не би никад обновили Израел и не би били моћни. Морате да будете свесни реалности око вас. Да ли су Срби заслужили ту мржњу? Делом смо је добили због Русије, делом зато што је наше национално питање отворено у време када су елите по Европи мислиле да је то завршено, биле су у полусну да је историја завршена и да је Жак Делор нови Џорџ Вашингтон. Њен смо део и ако пропадну САД и ЕУ, пропашћемо и ми. Нисмо задовољни њима и не треба да будемо, можда никада не будемо у ЕУ и сматрам да не треба да будемо, већ да размишљамо о нашим националним државним интересима. Не само о томе како наш грађанин живи, већ где је наша држава, где је наш народ изван наших граница, који је његов статус. Ако нам не дају иста права као Албанцима, нама није место тамо, а не дају нам иста права.
Да ли ће Америка и Немачка бити укључене у нови формат преговора о Косову о којем се све више прича и могу ли да доведу до неког решења?
— Очигледно да неће, проблем је сличан украјинском. Много речи, мало дела. Довели су нас у позицију са Косовом као са Сремско-барањском облашћу. Решавамо питања свакодневних послова, а на крају ће се испоставити да је једино што је остало за пуну независност Косова јесте да буду чланица УН и да их ми признамо. Заборавља се да они не могу да постану чланица УН док то не дозволе Русија и Кина. Наше власти су после Бриселских споразума прихватиле да Срби на Косову имају статус који имају Срби у Хрватској. Енвер Хоџа је давно поручио — видећемо ко ће мењати устав, да ли Косово или Србија. Ево, Косово не мења устав да би интегрисало Србе који то нису били, а Србија треба да га мења.
Нико не каже да Косово неће бити у Уставу?
— Још 2006. године створена је велика коалиција да Косово остане у саставу Србије. Према нашем Уставу, Косово је само у два сегмента у Србији — у председничкој заклетви и у Преамбули. Преамбула је декларативни, а не формативни део Устава. По њој се не суди. Не могу да тужим Уставном суду некога зато што је прекршио Преамбулу. Кад је реч о председничкој заклетви то је урађено да би Тадићу било непријатно, јер је он био највише за то се споразумемо са ЕУ, па је његова каснија политика „Европа нема алтернативу“ победила. А ми и даље имамо ту политику. Кад буде основана Заједница српских општина, овде ће то бити дочекано као велики успех, а суштински то је невладина организација. Међутим, не дају нам чак ни то, за сада, да бисмо били срећни када је добијемо.
Владимир Путин је објавио да ће се кандидовати и четврти пут на председничким изборима. Постоји ли неко ко би могао да му парира?
— После великог успеха у Украјини, а потом још већег у Сирији, где се показало да од Вијетнамског рата постоји теза да велике силе ломе своје зубе у малим земљама, тако је било и са бившом Југославијом — тамо где је постојала одлучност као у БиХ, тамо нису успели ни авионима да сломе један народ. Русија је остварила циљеве на легитиман начин — маргинализовала је САД, победила је „Исламску државу“, успела је да привуче Турску на своју страну и споразумела су се са Ираном. Без руске помоћи Асад не би победио, без обзира на Хезболах и на подршку Ирана, и не би задржао своју власт. Без обзира на велико слављење у Србији — Срби га мало славе из ината САД, они гледају ко га мрзи, а мрзе га они који српском народу оспоравају многа легитимна права за које су у случају других народа били спреми да ратују. Међутим, он је ауторитаран председник и поглед ка демократији просечних грађана Русије и Србије се значајно разликује. Мало се говори да је Путин заправо пут руског друштва ка демократији. Током првих десет година своје власти четири пута су повећане плате факултетски образованих људи. Он полако ствара слој на којем ће почивати демократија. Да је у Русији успостављена демократија одмах, то би била анархија или револуција као 1917. године или би САД са неколико милијарди долара пред сваке изборе постављале новог председника.
