Он прави прорачуне, игра шах, наводи робота да прави салто. Одговор на друго питање је теже добити. Неко сматра вештачку интелигенцију васионским злом, програмираним да уништи човечанство, а неко, напротив, полаже у њу велике наде, уз њену помоћ се нада да ће решити различите задатке. Научне разраде последњих година пре потврђују другу тачку гледишта. Машине са виртуалним умом одлично замењују свог творца у многим областима, из неких га чак и потискују.
Само не треба сваки програм сматрати вештачком интелигенцијом. Том одређењу не одговара уређај који само рачуна брже од човека. Суперкомпјутер који нема посебне вештине у ствари је супербрзи дигитрон. Не може се назвати ни превише интелектуалним онај програм који не уме самостално да учи. Некреативни прилаз постављеном задатку такође не сведочи о великој памети.
Материјални омотач у којем се налази виртуални мозак није превише важан. Можемо да се направи у било ком облику: као минијатурни плејер, квантни компјутер, робот, ласерски систем, авион. Разумност уређаја одређују алгоритам и информације положене у њега. На пример, Научно-истраживачки нуклеарни универзитет МИФИ (НИНУ МИФИ), чији су сарадници изнели своје мишљење о вештачкој интелигенцији, разрађују заштитни систем за паметне телефоне, који перпознаје власника по томе како он рукује уређајем.
Критика вештачке интелигенције
Брзина деловања, меморија, самообука, креација — уређаји који поседују та својства, без обзира на то како изгледају, мислиће скоро као човек. Ма како то парадоксално звучало, али ово поређење уопште не иде у корист вештачкој интелигенцији. Зато што она почиње да нам улива страх. Бог зна какве ће јој мисли „пасти на процесор“ ако иницијатива за то наиђе на подстрек. Она може да нам причини хотимичну штету, да нас учини робовима или сасвим да нас уништи.
Озбиљни научници немају ове бојазни. „Холивудски филмови попут ’Терминатора‘ или ’Матрице‘ су прилично удаљени од реалности. У овом тренутку компјутери толико зависе од човека да чак када би били у стању да га униште, не би могли даље да постоје. Наравно, може се претпоставити да ће убудуће роботи научити сами да ваде руде, праве фабрике и напајају себе енергијом, али ја сматрам да се то неће десити у овом веку. Прогнозирање развоја неке научне области није захвалан посао, пошто много тога зависи од финансирања“, коментарише Алексеј Самсонович, професор Института интелектуалних кибернетичких система НИНУ МИФИ.
Неки мислиоци, не без основа, предвиђају да ће нас вештачка интелигенција оставити без посла. Роботизација је већ много професија учинила непотребним, на пример дактилогра у типографији или навигатора у поморству и тек ће обесценити многе. Али како показује пракса, механизација рада рађа нове професије, у којима се интелектуалне и креативне човекове способности разоткривају на нов начин. Што више задатака препуштамо нашим виртуалним двојницима, то више времена остављамо себи, како бисмо се бавили заиста важним и компликованим стварима. На пример, прогнозама кварова на разним великим централама за производњу енергије, између осталог нуклеарним.
„Интелигентни систем који стварамо на основу неуронских мрежа може да предвиди када ће скуп одређених фактора довести до квара неког великог погона. Ствар је у томе што различити делови великих механизама ретко излазе из строја сами. Најчешће хаварију изазива, на пример, истовремено хабање делова. Човек није у стању да израчуна и анализира такав обим података како би схватио када ће се појавити неисправност и шта ће бити њен катализатор“, каже Валинтин Климов, заменик директора Института интелектуалних кибернетичких система НИНУ МИФИ.
Темпо развоја вештачког интелекта и радује и плаши, приближава се моменат када ћемо морати да одговарамо на етичка питања. Да ли се сваки паметни програм може сматрати посебном личношћу, каква права и обавезе треба да има, да ли њен рад треба да подлеже правилницима? Научни прогрес је тешко зауставити, значи, мораћемо да делимо са вештачким интелектом животни простор, и желимо да верујемо да ћемо постати пријатељи.
