Сукоб власти и опозиције је у основи сваке демократије, али иако је природан, он би морао да буде и базиран на чињеницама и њиховим истинитим интерпретацијама. То је, разумије се, тешко оствариво, а на нашим просторима и уз стално узавреле политичке страсти, понекад и немогуће. Стога је расправа о буџету посебно занимљива и то по више значајних основа. Прво, веома мали број људи, полазећи од дискутаната, уопште зна о чему се прича и одлучује. Друго, подаци на основу којих се води расправа су, по правилу, неразумљиви и неистинити. Треће, управо због тога, о њима се може обавити солидна дискусија са свим неопходним политичким посљедицама.
Рачуновође су посебна сорта економиста. Већина људи из области економије сматра да је рачуноводство „нужно зло“ које ограничава пословну иницијативу и гњави непотребним детаљима. Уобичајено је да презир буде обостран. Рачуновође воле бројеве, њихов склад и обавезну равнотежу обију страна биланса. Шта ти бројеви значе или како могу бити прекомпоновани није у домену њихових првих интереса.
Невоље почињу са чињеницом да буџет, увијек и свуда, пишу рачуновође. У питању је, дакле, закон о трошењу државних пара и он мора бити прецизан у највећој реалној мјери. Стога та књига зна да има и хиљаду страна. Но, ваља поједноставити. Није то никаква посебна наука. Буџет се састоји од ставки (кућица) које су одређене постојећим законима.
С друге стране, он урачунава финансијске обавезе у односу на друге државе, међународне организације и — посебно важно — кредиторе. Сума сумарум, колико год било стотина страна тог закона, мало је оних на којима се може испољити слободна политичка воља.
Али политика се увијек размахне на пољу интерпретације буџета. Ако би неко имао стрпљења и подсјетио се образложења буџета из барем претходне деценије, уочио би забавну чињеницу. Предлагачи, независно са које стране политичког спектра долазе и какве циљеве прокламују, користе готово идентичан рјечник. „Први пут у историји…“, „Буџет је развојни…“, „Буџет је стабилизациони…“, „Буџет је праведан, јер најсиромашнијима даје највише могуће средстава…“. Посебно је весело када нека политичка партија пређе из власти у опозиционе клупе, па се упореде наступи њихових челника у хваљењу и/или оспоравању буџета, који су, иначе, веома налик један другоме, уколико се не посматрају из тако двије удаљене перспективе.
Буџет се пројектује на бази процијењеног бруто домаћег производа (БДП) одређене државне заједнице. Невоља са БДП-ом је што он није тачан, нити икада може реално да представи стање неке економије. Он је, најпростије речено, машина за сабирање прихода који се остваре на одређеној територији у датом времену. Независно од власништва над капиталом. Тако се у БДП Србије или Црне Горе урачунава и приход страних компанија (а то је огромна већина), које остварени профит користе у својим матичним земљама.
Дакле, потребно би било, прије свега, знати колико од израчунатог БДП остаје у држави, а колико је напусти. Наравно, владе не воле да се то зна. У обрачун БДП-а улазе и узети кредити, што је нонсенс посебне врсте, јер се задужење испољава као пораст националног богатства, иако је у питању сасвим супротан чин. Коначно, БДП је питање конвенције. У Америци је легализација марихуане (и свих „лаких“ дрога) пред вратима бројних држава. То ће, несумњиво, увећати њихов БДП. Слично томе, легализација и наркоманије и проституције могла би да допринесе расту БДП-а и на овим просторима. То би, разумије се, била катастрофа невиђених размјера, али би нам БДП заводљиво порастао и учинио нас интересантним за стране инвеститоре.
Ако буџет, на бази оваквог БДП-а, не може да дâ одговоре на права питања развоја неке националне економије, он може открити размјере политичке трговине која се подразумијева у свим коалиционим владама. А ни то није мало.
Срећни нам нови буџети и у здрављу их трошили!
