Лидери Организације за исламску сарадњу (ОИС), некадашње Организације исламске конференције, вероватно дуго нису имали овако значајан састанак као што је био овај последњи који је завршен у среду у Истанбулу.
Шефови држава и влада организације која окупља 57 земаља, међу којима су и оне у којима ислам није већинска религија (Србији никада није одговорено на њен захтев да буде посматрач у ОИС), окупили су се на позив председавајућег организацијом, турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, како би дали јединствен одговор исламског света на прошлонедељну одлуку америчког председника Доналда Трампа да призна Јерусалим за престоницу Израелу.
Још прошле недеље, непосредно после Трамповог саопштења, Ердоган је реаговао бурно. Он је осудио и Израел и САД и позвао је исламски свет да подржи независност Палестине са Источним Јерусалимом као престоницом. Ердоган је такође запретио да ће његова земља прекинути дипломатске односе са Израелом.
У тако наелектрисаној атмосфери шефови држава и влада исламског света, међу којима су били и палестински председник Махмуд Абас, јордански краљ Абдулах II, ирански председник Хасан Рохани, емири Кувајта и Катара, донели су одлуку о признању Источног Јерусалима за престоницу Палестине.
Друга важна ствар која се догодила на самиту је подршка исламских држава ставу палестинског председника Абаса да Америка више не може да буде посредник у палестинско — израелским преговорима.
Трамп је, према Абасовој оцени, починио највећи злочин признајући Јерусалим за израелску престоницу:
„Јерусалим јесте и увек ће бити престоница Палестине“, рекао је Абас и додао да су тај град САД предале као да је у питању амерички град. „То прелази све црвене линије“, закључио је.
Утисак који остаје после самита јесте да је Доналд Трамп успео да уједини пословично разједињени и међусобним трзавицама раздирани исламски свет и да је Ердоган успео да се позиционира као један од његових најзначајнијих лидера.
Са друге стране остаје недоумица у вези са тим како ће изгледати будући преговори Палестине и Израела? Је ли могуће из њих искључити САД, дојучерашњег кључног играча на Блиском истоку и посредника?
Успешно изведена руска антитерористичка кампања и недавна посета руског председника Владимира Путина региону показује да се на сцени појавио још један јак играч, чији углед у арапском свету све више расте. Међутим, жели ли Русија да заузме ону улогу коју је донедавно играла Америка на Блиском истоку? Или ће можда у палестинско-израелском сукобу посредовати „концерт великих сила“, међу којима ће бити и Америка?
Тако је истанбулски самит ОИС отворио многа питања, након којих је све могуће.
Ипак, Дмитриј Марјасис из Института за оријенталистику Руске академије наука (РАН) каже да и даље све зависи од даљих потеза Вашингтона. У обраћању поводом признавања Јерусалима за израелску престоницу, Трамп је, каже Марјасис, навео да је то увод у нови приступ америчке администрације.
„Претпостављам да његова администрација ипак има неки програм за решавање блискоисточне кризе. Али ако је он сличан овом првом кораку, то не значи ништа добро за регион и то ће довести до искључивања Америке из арапско-израелског дијалога. Међутим, уколико се Трамп заустави само на признавању, без пресељења Амбасаде у Јерусалим, мислим да ће Организација за исламску сарадњу на крају крајева одустати од одбацивања улоге САД као посредника у региону.“
Марјасисов колега, Борис Долгов из Центра за арапске и исламске студије РАН сматра да једнострана Трампова одлука иде у корист само Израелу и не може да буде подстицај за наставак преговора, као и да је Трамп прекршио одлуку УН да се питање коначног статуса Јерусалима решава преговорима између Израела и Палестине. Стога исламске државе са правом одбацују америчко посредовање у конфликту.
„Са друге стране, Русија би могла да помогне у постизању консензуса на Блиском истоку, јер Москва ужива ауторитет и у Израелу, и у арапским и муслиманским земљама. Али не мислим да би Русија могла да има водећу улогу на таквим преговорима и не видим да руско државно руководство то жели. Ако је, међутим, реч о заједничким напорима водећих земаља, великих сила, Москва је увек спремна да дâ свој допринос“, каже Долгов.
Америка ће и даље играти улогу посредника јер немогуће је занемарити њен економски и политички утицај у арапском и муслиманском свету, као и у Израелу, али и Трамп треба да на неки начин преиспита и ублажи одлуку о Јерусалиму како би се пронашло компромисно решење, додаје Долгов.
С обзиром да је Израел важан савезник и амерички адут на Блиском истоку, искључивање Америке из преговарачког процеса захтева и израелску сагласност, објашњава стручњак за Блиски исток Владимир Ајзенхамер. Стога, према његовом мишљењу, искључивање Америке као посредника у палестинско-израелском конфликту није могуће.
„С те стране, САД и даље остају присутне и релевантне. Међутим, оне губе кредибилитет у исламском свету и то је нешто што се дешава убрзано и у све већој мери. Када говоримо о израелско-палестинском процесу помирења и решавања питања Израела, Палестине и самог статуса Јерусалима, то је питање које се може решавати на два начина, како нас је историја научила. Један је путем преговора, који, нажалост, нису били претерано успешни, а други је путем конфликта, који такође није довео ни до трајног решења нити до бољитка, али је однео људске животе“, каже Ајзенхамер.
Исхитрена америчка одлука о признању Јерусалима за израелску престоницу, пре свега служи за унутрашњополитичку употребу, како Трампу, тако и израелском премијеру Бењамину Нетанијахуу, али уз помоћ ње читав преговарачки процес, који већ дуго тапка у месту, гурнут је, како Ајзенхамер каже, миљама уназад.
На међународном плану таква одлука може да утиче на одстрањивање Америке као утицајног актера у арени која окупља исламске државе, каже он.
За арапске државе, Русија је постала оно што су САД за Израел — она арапским и исламским државама постаје главни савезник у решавању палестинско-израелског сукоба, додаје Ајзенхамер. Као што САД могу да дају ветар у леђа Израелу, Русија исто то може да учини Палестинцима.
Када говори о будућој форми преговора, Ајзенхамер подсећа на одлуку УН из раних осамдесетих година прошлог века да о статусу Јерусалима треба да одлуче Израел и Палестина у билатералним преговорима.
„Ово сад, у неку руку, јесте корак уназад, јер увлачимо већи број играча, што из арапског света, што из шире светске заједнице. Сада имамо суштински корак уназад, јер уместо да се питање решава на билатералном плану, оно се поново подиже на мултилатерални план, али овог пута, ситуација је додатно комплекснија зато што САД на супротној страни имају Москву као све релевантнијег играча у региону. Дакле, њихова воља није једина која ће бити уважавана на Блиском истоку“, објашњава Ајзенхамер.
Оно што забрињава и чему нас учи историја јесте чињеница да увек када је формат палестинско-израелских преговора прелазио са билатералног на мултилатерални оквир, највећи добитници биле су арапске државе и Израел, док су Палестинци остајали кратких рукава.
„Моја реална бојазан јесте да историја на тај начин може да се понови, без обзира што сада САД више нису једине које диктирају темпо на Блиском истоку“, закључује Ајзенхамер.
