„На дневном реду у Републици Српској сигурно није сецесија или било какве активности у вези са отцепљењем.“
Ипак, свако има право да сања.
„Сан о независности Републике Српске сањам и надам се да ћу га досањати. Живим за њу и њен сам човек“, поручио је председник Српске Милорад Додик.
Али колико је независност Републике Српске сан, а колико реална могућност?
„Да ли Ви мислите да једног дана може доћи до независности Републике Српске или присаједињења Србији? Па само лудак може да мисли да није могућа промена те врсте.“
Све је могуће, а тога полако постају свесни и новинари страних медија.
„Шта ћете урадити ако Република Српска одлучи да крене путем Каталоније? Ако произведу ’друго полувреме‘, то ’друго полувреме‘ ће изгубити, надам се политички, а не војно, они који се упусте у такву себичну авантуру. Ја управо не желим да Вам поставим то питање, јер се напросто најежим.“
Прво, ко је ова најежена новинарка „Дојче велеа“? Никога не занима да ли се ти „напросто најежиш“. Ако не желиш да поставиш питање, немој да га поставиш, а ако си га већ поставила, немаш шта да се правдаш саговорнику. Друго, Бакиру Изетбеговићу би отцепљење Републике Српске од Босне и Херцеговине била себична авантура? Каква је онда била авантура његовог оца кад је отцепио Босну и Херцеговину од Југославије? Само себична авантура или можда мало и — крвава? Не, њему смета нека друга авантура.
„Референдум је… то је једна политичка авантура која нам није била потребна.“
Ма Бакиру је све авантура, благо њему. Мада ме чуди да Бакиру сметају референдуми, када узмемо у обзир не тако далеку прошлост.
„Босанци и Херцеговци су на референдуму одржаном 29. фебруара и 1. марта 1992. изабрали суверенитет, независност и целовитост своје земље.“
Ако су тада Бошњаци и Хрвати одлучивали о судбини целе Босне и Херцеговине, зашто је спорно да Срби одлуче о судбини ентитета у којем живе? Спорно је то што би се сецесијом Републике Српске прекршио Дејтон, споразум који је 1995. године донео мир у Босни и Херцеговини. Али Дејтонски споразум данас више није онај изворни, који је безброј пута мењан. Уосталом, до недавно се није ни знало где је оригинал тог споразума, али онда је наводно нађен код возача бившег председника скупштине РС. А медији су пренели где је тачно нађен.
„Медијске спекулације иду тако далеко да је у Председништву пронађен наводно иза неког кауча.“
Па да, кад нешто не можете да нађете, обично је иза кауча.
„И то у време молерских радова.“
Ништа без мајстора. Међународни фактор који је тада наметнуо једну државу за три народа, касније је спровео отимање дела територије суседне Србије зато што два народа тобоже не могу да живе у истој држави, иако су Албанци имали виши животни стандард на Косову него у Албанији. И на крају, поставља се логично питање. Уколико је сама Босна настала референдумом који се није допао једној страни, да ли може као таква и да нестане референдумом који се не допада другој страни? И мора ли то нужно да изазове нови рат, или може све да прође мирно као на Криму? А можда је још важније питати — да ли ће животни стандард поново морати да чека док се питање независности не реши?
