Група од 30 војника нигерског обавештајног батаљона спроводила је „чишћење“ села Тонго Тонго недалеко од границе са Малијем. Задатак батаљона у чијем саставу је било и осам америчких „зелених беретки“ била је потрага за присталицама Абу Аднана Сахрауија, бившег команданта западноафричког „Покрета за уједињење и џихад“, који се придружио јединицама ДАЕШ-а у Сахари. У непосредној близини села, група нигерских војника је упала у заседу и 50 милитаната је отворило ватру. Погинула су четворица Нигераца, али и четворица Американаца.
Погибија америчких војника није прошла неопажено: удовица једног од погинулих се узнемирила када јој је председник Доналд Трамп, изјављујући саучешће, саопштио да је њен муж „знао какав је уговор потписао“. Према речима те жене, у разговору са њом председник чак није могао ни да се сети имена њеног мужа.
Трамп је пожурио да је оповргне својим твитом, али информација о томе шта се заправо десило и скандал у вези са свиме тиме већ су били преплавили медије.
„Рат без граница“
Неколико америчких конгресмена, укључујући и оне који су чланови ресорних војних комитета, признали су да они „нису имали појма“ да амерички војници ратују у Нигеру.
Један од њих, Линдси Грем, члан Комитета Сената за оружане снаге, изјавио је да се изгледа ради о некаквом бесконачном рату и да амерички конгресмени морају да имају више информација.
Пентагон је био принуђен да призна да се у Нигеру налази 800 америчких војника. До сада се о томе уопште није говорило. Потом су уследиле и друге шокантне цифре: у Авганистану се налази више од 14.000 војника, а не 8.900, како се до тада говорило. У Сирији, где се у у време Барака Обаме говорило о 503 војника, испоставило се да их сада има 2.000.
Трагедија у Нигеру је подсетила на сличну несрећу која се десила пре 24 године и која је позната као „Битка код Могадиша“, подсећа Захар Артемјев, бивши војник Оружаних снага САД. Тада, почетком октобра 1993. године, убијено је 18 америчких војника, а рањена је њих 73. За Америку је то такође био шок, јер се о присуству војника САД у Сомалији у то време није знало. О том догађају је режисер Ридли Скот касније снимио филм „Пад црног јастреба“, према истоименој књизи Марка Боудена.
„Мој командант је био један од оних који су преживели тај инцидент у Могадишу и нерадо га се сећао. Наслушао сам се таквих прича за две године службе док сам био ренџер, војник у елитној јединици копнене војске САД. Такве и сличне приче су потицале из различитих делова света где су очигледно били ангажовани амерички војници, а за многе јавност никада није сазнала“, говори Артемјев.
„Свуда се осећају као код куће“
Почетком двехиљадитих Захар Артемјев је живео у САД и након што је завршио универзитет у Сан Хозеу, ступио је у америчку војску. Био је један од мало Руса који су служили у чувеном Форт Бенингу, највећој војној бази на територији САД. Наставио је службу у Тексасу, а затим у америчкој бази у Немачкој.
„У Европи, посебно у Немачкој, војници САД се осећају потпуно слободно. Разграната мрежа војних аеродрома омогућава им да се без икаквих препрека крећу у свим правцима. Они се понашају слободно у сваком месту на планети“, говори Захар Артемјев.
Он се конкретно присећа инцидента који се током његове службе догодио у једној од најзатворенијих држава света — Еритреји. Тада су амерички војници, који су тамо били тајно размештени, одлучили да се обрачунају са вођама локалних криминалних кланова, под чијим покровитељством су ординирали пирати.
„Све се завршило великом пуцњавом, током које су те ’пиратске бароне‘ једноставно ликвидирали. За то свет никада није чуо“, истиче Артемјев.
„Амерички војници се свуда понашају као газде. Добро памтим случај у Колумбији када су наши официри директно давали наређења полицији. Иако колумбијска полиција није дужна да нас слуша, ипак су чинили све што смо им наређивали“, истиче Николај Фелштински, који је у копненој војсци САД служио након што је напустио Белорусију.
Сваки трећи војник служи у иностранству
Према подацима Министарства одбране, у саставу Оружаних снага САД ради 1,3 милиона људи, а од тог броја њих 450.000 служи у иностранству. Испада да је сваки трећи амерички војник ангажован изван граница земље. Оружаним снагама припада и 826.000 гардиста и резервиста. На пример, на територији Украјине ангажовано је 250 америчких гардиста.
Испада да ни сами сенатори не знају који је реалан број иностраног контигента САД, иако по Уставу америчка војска не може да буде ангажована ван граница земље без њиховог пристанка. Ипак, 14. септембра 2001. године, трећег дана након серије терористичких напада у Њујорку и Вашингтону, Конгрес је усвојио документ којим се дозвољава употреба војних снага против терориста (Authorization for Use of Military Force Against Terrorists, АУМФАТ).
Тај документ даје право председнику да шаље војску у оне тачке на планети где делују снаге које су реализовале напад на САД. Годину дана након доношења тог документа, била је усвојена специјална резолуција о Ираку која такође омогућава председнику да користи Оружане снаге „онолико колико он то сматра потребним и сврсисходним“.
„Управо такви документи, који главног становника Беле куће ослобађају обавезе да се посаветује са сенаторима и тражи њихову дозволу како би ангажовао америчку војску у разним тачкама планете, представљају кардиналну разлику између данашње ситуације и онога што се десило 1993. године у Сомалији“, говори Артемјев.
Сличног је мишљења и Фелштински.
„Под изговором да се ради о борби против тероризма, САД могу да интервенишу у било којој тачки на свету. Исто тако, Американци могу да се боре против било којег режима који им се не свиђа, а да истовремено говоре да се ради о борби против тероризма. Испада да они једноставно могу да напишу на папиру: ’Имамо сумње да се обавља терористичка активност у том и том региону‘, на пример у Сирији. И одмах се подиже авијација како би бомбардовала позиције које контролише легитимно изабрани председник Асад.“
По читавом свету
Према речима бившег начелника Штаба копнених снага Рејмонда Одеира, амерички војници се тренутно налазе у 150 држава света. Тачније, у тај број улазе и војни аташеи у некој малој земљи. Према његовим речима, САД имају 600 војних база у 38 држава света. Други извори пак наводе да се ради о 800 америчких база.
У Ираку, од 4.000 до 6.000 америчких војника учествује у операцијама које за циљ имају ликвидацију ДАЕШ. Максималан број војника које председник може да упути у ту државу је 5.262, али у зависности од испуњавања постављених задатака, лимит се често мења. У Сирији је ангажовано око 2.000 специјалаца, укључујући и 850 припадника морске пешадије, као и 200 до 250 ренџера. У Кувајту је 15.000 војника размештено у оквиру кампа Арифџан и у авио-базама Ахмад Џабер и Али Салем. Крајем претходне године већ је било послато 3.800 припадника коњичке бригаде.
Од седам америчких војних флота, три се налазе у близини горућих тачака или потенцијалних проблематичних зона. Шеста флота САД налази се у Гибралтарском заливу, Пета флота се налази у Персијском заливу око обала Саудијске Арабије, а Седма флота се налази у Јужној Кореји.
Немају намеру да оду
Карактеристика америчког војног присуства у различитим државама света јесте да без обзира где се нађу, они не журе да оду, односно да се врате кући. Сада и представници америчке војске отворено говоре да ће у Сирији остати дуго.
„Бићемо у Сирији док се не уверимо да је ДАЕШ неутралисан и да не може више да врши нападе“, рекао је прошле недеље Роб Менинг, представник прес-службе Пентагона. Према његовим речима, присуство САД у Сирији „решаваће се према ситуацији на лицу места“.
У Министарству одбране су изјавили да иако је ДАЕШ изгубио своје упориште, односно престоницу у Раки, још 3.000 милитаната се налази на граници Сирије и Ирака. И амерички војни званичници имају намеру да тамо своје снаге држе — неограничено.
