Спор је ескалирао од априла, када су се иза затворених врата у Подгорици среле делегације Министарства одбране и спољних послова Црне Горе и Хрватске, како би преговарале о решавању статуса овог вриједног старог једрењака.
Хрватска страна сматра да полаже право над власништво над једрењаком зато што је брод „Јадран“, који је био у саставу ратне морнарице бивше ЈНА, имао базу у ратној луци „Лора“ у Сплиту, али га је почетак рата у бившој Југославији затекао на ремонту у тиватском „Арсеналу“.
Како је након избијања грађанског рата у СФРЈ између свих република бивше Југославије постигнут договор да се сво наоружање и војне инсталације, које су се на почетку сукоба нашле на територији појединих република, могу сматрати и власништвом тих република, тако је и школски брод „Јадран“, који се у том тренутку затекао у Боки, остао у посједу Црне Горе.
Међутим, Хрватима се очигледно није превише свидјела идеја да школски брод „Јадран“, који је по многима један од нејелегантнијих и најљепших старих једрењака, остане у црногорским рукама, па су одлучили да то питање потегну на међудржавном нивоу, тврдећи да је брод „отет“, а апел су такође упутили и бивши „Јадранови“ команданти из Хрватске, који тврде да се ради о „бисеру хрватске бродоградње“.
„Остане ли школски брод ’Јадран‘ као бисер хрватске бродограђевине памети под туђим стијегом, биће то још један ударац хрватској поморачкој традицији и ненадокнадив губитак за школовање будућих генерација помораца по којима је Хрватска била позната и препознатљива у свијету. Уједно смо сигурни, онај ко успије вратити противправно отети брод ’Јадран‘ под хрватски стијег, освојиће за дуги низ година срца многих житеља Далмације“, стоји у саопштењу које потписују бивши „Јадранови“ команданти из Хрватске.
Међутим, да ли се уистину ради о „бисеру хрватске бродоградње“, или је права истина ипак мало другачија?
Одлука о изградњи новог школског брода тада младе ратне морнарице Краљевине Југославије донијета је на састанку поморско-пропагандне организације „Јадранска стража“ у Београду 1926. године, са циљем да се изгради пловило за обуку и школовање кадрова за југословенску ратну морнарицу.
Тим поводом била је покренута масовна акција прикупљања средстава, а интересантно је да су одбори „Јадранске страже“ који су највише новца прикупили за изградњу брода, били из Сарајева, Зрењанина, Београда и Новог Сада.
Ипак, лавовски дио трошкова на крају је ипак сносило Министарство војске и морнарице које је уплатило 300.000 њемачких марака, а значајну суму је тада из свог личног фонда приложио и краљ Александар Први Карађорђевић.
На концу, Београд је склопио уговор са њемачким бродоградилиштем у Хамбургу о изградњи школског брода који ће касније добити име „Јадран“ и који ће свечано бити дочекан у Тивту 16. јула 1933. године, а у флотну листу Краљевске морнарице Југославије бити заведен 19. августа исте те године.
Треба посебно нагласити је да је брод „Јадран“ од самог доласка из Њемачке, кроз своју осам деценија дугу историју, константно био везан за Боку и своју прву матичну луку Тиват, гдје су га 1933. године свечано дочекали уредно постројени морнари и официри у бијелим одорама, уз присуство многобројног свијета и високих војних и цивилних функционера.
Од тог доба, упркос службовању „Јадрана“ у бројним лукама у Гружу, Пули, Шибенику и Сплиту, брод је ипак највише времена проводио у Тивту, гдје је у некадашњем „Арсеналу“ такође редовно био одржаван и ремонтован.
Треба поменути и куриозитет да се најдуже путовање брода „Јадран“ десило 1938. године преко Атлантика (23 дана) на рути Дубровник — Њујорк, када је заповједништво брода посјетило највећег српског научника Николу Теслу.
Ипак, и поред чињенице да хрватска страна готово да и нема ништа више аргумената да претендује на власништво над бродом од, на пример, Србије, која је практично самостално финансирала његову изградњу, чини се да питање школског брода „Јадран" може потенцијално постати и главни камен спотицања у односима између Хрватске и Црне Горе.
То се макар може закључити према медијским написима хрватских медија, који тврде да је тамошњи министар одбране Дамир Крстичевић јавно поручио свом црногорском колеги Предрагу Бошковићу да је „повратак школског брода ’Јадран‘ један од темељних спољнополитичких приоритета Републике Хрватске према Црној Гори“.
Шта се у међувремену десило у преговорима који се по овом питању воде између Хрватске и Црне Горе немогуће је докучити — макар из разлога што ни хрватска ни црногорска страна за сада не желе да излазе у јавност. Мада ако има имало истине у писању хрватских медија, Црногорци неће имати никаквог разлога да буду задовољни радом своји званичних представника.
Наиме, према наводима медија, које за сада не желе да потврде ни црногорско ни хрватско Министарство спољних послова, договорено је да брод „Јадран“ буде усидрен у Сплиту, да га користе и хрватска и црногорска морнарица и да на њему не буде ни црногорске ни хрватске заставе, већ да буде под заставом НАТО-а.
„Слободна Далмација“ такође додаје да би брод по том решењу убудуће био дио хрватске морнарице.
У мађувремену, из црногорског Министарства одбране за сада понављају да је „Јадран“ црногорски, али да Црна Гора никако „неће дозволити да брод буде тачка спорења између двије пријатељске државе које заједно желе да граде европску и евроатланску будућност“.
С обзиром да је из хрватског Министарства одбране Слободној Далмацији речено да им није страна идеја о заједничком коришћењу брода, али да ипак желе да брод буде хрватско власништво, постоји оправдана бојазан да се жеља црногорске стране, да брод никако „не буде тачка спорења“ на концу, не претвори у дефинитивно уступање „Јадрана“ Републици Хрватској. Уосталом, актуелни примјер са границом на Превлаци живо свједочи о оправданости такве бојазни.
#/media/File:Jadran_saling_ship.JPEG){kind=link}