Додуше, 1764. године је Шкот Џејмс Ват усавршио парну машину, није се још производила струја, али угаљ је постао енергент нове ере у цивилизацијском напретку Велике Британије, а потом и целог света.
Данас Британци опет предњаче, одустају од угља, окрећу се „чистијим“ енергентима, обновљивим изворима енергије, природном гасу, али и нуклеаркама за производњу струје. Ова енергетска транзиција ни у овој богатој земљи није ишла лако а шта чека Србију на том путу обезбеђивања енергетске безбедности уз поштовање све оштријих еколошких стандарда у данашњој енергији Спутњика Јелица Путниковић разговара са проф. др Александром Јововићем, професором Машинског факултета, стручњаком за енергетику али и екологију.
Саговорника „Енергије Спутњика“ питамо шта Србија, односно, Електропривреда Србије, која две трећине струје производи из угља треба да уради како би испунила еколошке стандарде које богати и моћни прописују, а које је наша држава углавном прихватила, што нам је, иначе, и један од услова за приступање ЕУ.
У овој причи о енергетској транзицији посебна тема је то што Србија тешко може да јефтин угаљ замени неким другим енергентом, што имамо само један правац снабдевања природним гасом, што је код нас градња нуклеарки забрањена… Али и радници, они који би остали без посла ако би се затворили површински копови.
Британци су за те људе отварали нове фабрике, и код њих је тај процес започео пре неколико деценија, а код нас, чини се, многи још нису ни схватили да енергетска транзиција није посао енергетске компаније, у овом случају ЕПС-а, већ целе државе.
