Амерички председник Доналд Трамп, судећи према стратегији националне безбедности коју је изложио у понедељак, решен је да изборни слоган „Америка на првом месту“ не остане мртво слово на папиру.
Међутим, означивши Русију и Кину као главне америчке глобалне такмаце и оптуживши те земље да користе неправичне економске праксе и тактике како би „контролисале информације и вршиле репресију над својим грађанима“, амерички председник је, чини се, поклекао пред оним што је својевремено назвао „вашингтонском мочваром“.
Трамп је кинеске активности у Јужнокинеском мору и присаједињење Крима Русији 2014. године означио као изазове америчким интересима у свету, док је његов саветник за националну безбедност, генерал Херберт Макмастер назвао Кину и Русију ревизионистичким силама.
Руски стручњак за Америку Дмитриј Михејев напомиње да до јуче Трампова администрација није имала никакву стратегију и да је тумарала између различитих идеја. На крају, „дубока држава“ наметнула му је стратегију промовисања америчког лидерства широм света.
„Пошто Трамп није политичар и није доследан, није јасно да ли је он променио став или се једноставно удавио у ’вашингтонској мочвари‘, против које је планирао да се бори“, каже Михејев и подсећа да је Трамп своју изборну победу засновао на ставу да су претходне власти потрошиле огроман новац на војне базе широм света уместо да улажу у америчку економију и инфраструктуру.
„Сада Трамп прво пристаје на повећање војног присуства у Авганистану, а онда и на нову стратегију безбедности. Међутим, овај документ не мора да значи да се Америка спрема за отворену конфронтацију. Ради се пре свега о супарништву — у војној сфери, у економији, у сајбер-простору. Мислим да Русија треба да искористи тренутак и да ојача свој утицај на евроазијском простору, јер не искључујем да ће у неком тренутку ’дубока држава‘ наметнути Трампу много оштрију стратегију“, закључује Михејев.
Не само да се ради о првој стратегији Трампове администрације, ради се о првој таквој стратегији у измењеним међународним околностима, сматра стручњак за међународне односе Зоран Миливојевић.
„Америка, у свом схватању глобалних односа, у којем је себе видела као неприкосновену силу, препознаје да је свет постао мултиполаран, да постоје друге велике силе и да у том смислу постоји конкуренција. Препознаје да су на светској сцени, поред ње, и Русија и Кина. Потврђује се, дакле, нешто што смо ми до сада идентификовали и знали“, каже Миливојевић.
Поред тога што Америка идентификује Русију и Кину као ривале за место водеће светске силе, она их идентификује и као претњу америчкој надмоћи. Стратегија се у томе користи идеолошким обрасцима који су за њу, каже Миливојевић, и иначе били резервисани — заштита људских права и демократија користе се како би се ривали дисквалификовали и били супротстављени развијеном свету.
„Стратегија намеће, у наредном периоду, филозофију наступа у глобалним односима и намеће методологију којом Америка убудуће треба да се бави глобалним односима у супротстављању утицају Русије и Кине и сугерише један агресивнији наступ“, сматра Миливојевић.
Међутим, према Миливојевићевим речима, таква стратегија не представља Трампову капитулацију пред „дубоком државом“, већ је знак унутрашње борбе са њом.
„Та стратегија је покушај тих структура да, на неки начин, сузбију могућност Трампу да до краја спроведе и своја предизборна обећања, али и своје политичке циљеве како је најавио. Мислим да Трамп и даље има у виду потребу да успостави добре односе, односно да Русију третира као партнера на глобалној сцени, имајући у виду промену глобалних односа, и да тражи решења која ће бити у функцији интереса и једне и друге стране, али и глобалних односа. Према томе, та стратегија је нека врста притиска на Трампа и резултат је деловања ’дубоке државе‘ на будућу спољну политику Америке и међународне односе на које Америка треба да утиче у наредном периоду“, објашњава Миливојевић.
Без обзира на то што стратегија препознаје Русију и Кину као главне претње, Трамп се труди да са тим државама успостави пријатељске односе, каже Григориј Јаригин са Државног универзитета у Санкт Петербургу.
„Трамп и даље инсистира на дијалогу са Русијом, а његову политику према Пекингу немогуће је назвати агресивном. Стога, апсолутно није јасно како ће се у догледној будућности развијати америчка спољна политика. Са једне стране, Стејт департмент, Пентагон и друге институције имају обавезу да се понашају у складу са том стратегијом, али велико је питање шта ће предузети Трамп. Мислим да ће он на неки свој начин тумачити тај документ, а то би могло до доведе до унутрашњих неслагања у вези са питањима националне безбедности“, сматра Јаригин.
Сваки стратешки документ који буде усвојен у Сједињеним Државама, као водећој светској војној сили, мора да има импликације на светску безбедност, каже Миливојевић.
Свака америчка одлука која има неку врсту глобалне тежине аутоматски се одражава и на систем светске стабилности и безбедности, посебно у ситуацији, како каже, када она налаже офанзивнији и агресивнији наступ према ривалима или у функцији остваривања америчких непосредних глобалних интереса.
„Уколико дође до њене реализације на начин како она пројектује будуће односе према Кини и Русији, одразиће се, у најмању руку, наставком неке врсте конфронтације коју и сада имамо, без обзира на појавне облике везане за спречавање терористичких аката, на сарадњу између специјалних служби, на последњу комуникацију између Путина и Трампа, која би требало да сугерише да ипак идемо према некој динамици сарадње, а не сукоба. Међутим, ако та стратегија буде реализована, овако како пројектује будуће односе, онда треба очекивати наставак тензија, наставак притисака у међусобним односима“, каже Миливојевић.
Тензије и притисци ће се највише манифестовати на неуралгичним тачкама светске политике, какве су Северна Кореја, Јужнокинеско море или Блиски исток.
Америка нема интереса да сада, када је ДАЕШ поражен, крене у процес стабилизације Блиског истока, сматра Миливојевић.
„Американци немају тај интерес и мој је утисак да неће дозволити да се стање стабилизује, да се пређе на простор дипломатије и решавање ситуације у Сирији или Ираку мирним средствима, већ ће тражити начина да ипак иду у неку врсту конфронтације да не би признали успехе друге стране“, објашњава он.
Такође треба очекивати, каже Миливојевић, да Вашингтон на сваки начин сузбије развој добрих односа између Пекинга и Москве. Не дозвољавајући добре руско–кинеске односе, Америка ће покушати да себи обезбеди даљу промоцију своје надмоћи и у новим околностима, закључује Миливојевић.
