У међународној подели политичког рада, Словачкој је почетком овог века запало да се бави Балканом. Не знамо да ли су словачки политичари тај задатак прихватили вољно или невољно, али обављају га приљежно и са полетом. Мирослав Лајчак вероватно не би досегао висине председника Генералне скупштине УН, да се није бавио Балканом.
Сада и словачки премијер Роберт Фицо упозорава са састанка са генералним секретаром УН Антонијом Гутерешом да Балкан поново почиње да гори и да се неким земљама тог региона мора понудити будућност у ЕУ, јер ће у супротном, како је рекао, поново ојачати нервоза.
Разумљиво је то што Словачка користи сваку прилику да се представи као заштитник Балкана у међународној заједници, с обзиром да је у тој геополитичкој ниши пронашла могућност за афирмацију свог међународног угледа.
Међутим, не можемо да се не запитамо чему овакве, готово паничне изјаве словачког премијера. Не ради ли ЕУ на добросуседским односима и интеграцији Балкана пуних 17 година? И на крају, где то толико гори на Балкану да би Фицо изражавао забринутост пред генералним секретаром УН?
Према речима професора београдског Факултета политичких наука (ФПН) Слободана Самарџића, Фицо гаји, како каже, илузију да ЕУ својом интеграционом снагом може да смири Балкан.
„ЕУ тренутно не може да обједини себе, бар не до нивоа на коме је била пре двадесет година. Она је страшно ослабила, у дубокој је кризи и њене могућности најдобронамерније интервенције на Балкану су ограничене“, каже Самарџић.
Он подсећа на 1991, када је, како наводи, тадашња Европска економска заједница (ЕЕЗ) добила шансу да очува Југославију и да смири будуће конфликте на Балкану. ЕЕЗ је тада у потпуности подбацила, каже Самарџић. Брионски споразум из 1991. је пропао, а на сцену су ступиле Немачка, Француска и Велика Британија, како каже, свака на свој начин, што је само долило уље на већ постојећу балканску ватру.
ЕУ је касније покушала да утиче на балканске интеграције преко Процеса о стабилизацији и придруживању, али само је следила политику Сједињених Држава, које су у међувремену већ интервенисале и направиле дар-мар на Балкану, истиче Самарџић.
„Отворене су такве ране, и материјалне и духовне, да ЕУ није била ни спремна ни способна да их решава. Хоћу да кажем да је њено деловање под фирмом интеграција било врло противречно. Рецимо, ЕУ је сада шампион у притискању Србије да призна независност Косова“, објашњава Самарџић.
Ти притисци противречни су чак и ставу Бадинтерове комисије, према чијем мишљењу само бивше југословенске републике имају право на међународноправно признање, додаје он.
„После двадесет година они кажу — независно Косово. Тешко може таква једна структура која шврља и нема јединствену стратегију да помогне Балкану да се спаси. Тако да је ова Фицова изјава фраза коју и иначе њихови политичари јако често користе. То је оно: ми учествујемо у њиховом смиривању. А када погледате Србију, они ће учествовати тако да Србија призна Косово у име нормализације. При чему конфликти остају. Они не схватају да то неће бити решење. Србија ће увек имати амбицију да врати Косово под своје окриље, под другом, трећом, петом владом. То је сасвим свеједно“, каже Самарџић.
ЕУ веома површно приступа проблему Балкана, закључује Самарџић, а Фицо имитира велике бриселске политичаре.
Професор ФПН Драган Ђукановић Фицову изјаву тумачи у фигуративном смислу, да на Балкану постоје бројне латентне кризе, нерешена међуетничка питања и стално спомињање територијалних спорова.
„Западни Балкан је на неки начин полууспешна европска прича зато што ће још мало бити деценија и по откада су обустављени сукоби на просторима бивше Југославије. Оно што јесте веома значајно јесте да се регион суштински уклопи у своје европско окружење. Без тога он не може у потпуности бити стабилан. Наравно, то не значи ни априори гурање ван сцене. Мислим да је то основна идеја. Да се простор стабилизује управо кроз процес европских интеграција“, објашњава Ђукановић.
Он сматра да протеклим седамнаестогодишњим процесом стабилизације и придруживања не би требало да будемо незадовољни.
„Многе су земље прилично далеко отишле у процесу интеграција, Хрватска је 2013. постала чланица Уније, Србија и Црна Гора имају статусе кандидата. Дакле, није Балкан у тој мери упропаштена нити запуштена прича“, каже Ђукановић.
Фицова изјава може се сматрати покушајем реафирмације словачке улоге у региону, додаје Ђукановић, међутим, он напомиње да су и неке друге чланице ЕУ заинтересоване да играју сличну улогу — Словенија и Хрватска:
„Постоји више покушаја различитих земаља да се у том процесу наметне као нека врста посредника, или фацилитатора у односима између земаља Западног Балкана и ЕУ.“
Ради се неформалној компетицији, мада, како Ђукановић каже, нема посебне утрке међу њима ко ће бити посредник између ЕУ и Балкана. И друге земље Вишеградске четворке, Чешка и Мађарска такође су покушавале да играју улогу посредника.
