Геополитички, једна реченица коју је Александар Вучић изјавио у Кремљу пред Владимиром Путином могла би да буде дугорочно најзначајнија по нашу земљу.
Та реченица може да усмери позицију Србије у спољним вихорима кроз које пролази, а изречена је у тренутку када се притисци на Београд појачавају и када је теснац кроз који држава пролази све ужи.
Парадоскално, ту реченицу Вучић и званичници Србије поновили су небројено пута, али баш сада, изречена на овом нивоу, у директном преносу, пред очима светске јавности, она добија једну нову снагу.
Снагу завета.
Та Вучићева кратка реченица гласи:
„Србија никада неће увести санкције Руској Федерацији“.
Председник Србије ову недвосмислену поруку, која не оставља простора за тумачења и интерпретације, изговорио је поред председника Русије. На руском језику, тако да Путину чак ни превод није био потребан.
Та јасна одлука Београда одзвонила је велелепним просторијама Кремља и после ње, тема, да ли ће Србија окренути леђа Русији, хоће ли јој се зарад европске будућности „захвалити“ санкцијама за комплетну спољнополитичку подршку — требало би да буде затворена.
Заувек.
Јер, она више није изречена на домаћим конференцијама за новинаре, где се све чита у матрици унутрашње политике. Она није изречена у медијском наступу, интервјуу, где се многе поруке стављају у шаблон освајања политичких поена.
Она овога пута није изречена ни у разговору са амбасадорима, иностраним средњим и нижим званичницима, европским бирократама, где би могла да се тумачи и као спољнополитички маневар Београда у политици коју многи називају — „седењем на две столице“.
Шта су последице?
Прво — Потпуно је излишно да бриселски представници више подсећају Србију да мора да, дипломатско еуфемистичким речником, усклади спољну политику са ЕУ. Што у преводу значи, да уведе санкције Русији.
Друго — Чак и ако се као кључни услов европских интеграција, отварања или затварања поглавља, па и чланства у ЕУ, испостави Србији захтев да окрене леђа Русији, она то неће учинити.
Треће — Посете нових америчких надзорника Балкана, било да су то Хојт Ји, Кондолиза Рајс или неко трећи, не морају да буду обележене уценом званом „санкције Русији“ јер је одговор унапред познат.
Такође, и унутрашњеполитички ратови у Србији на тему да ли је у току политика „кувања жабе“, која у крајњем циљу има за циљ издају Русије, мора да буде окончана.
Пресечено је. Владимиру Путину, лидеру велике светске силе, речено је. Обећано је. Свака промена тог става зарад било каквих „шарених пакетића“ са било које стране света, значила би да Србија гази саму себе и сопствену реч. И достојанство.
А то се не ради. Такво понашање не опрашта историја. Такав заокрет довео би до тога да нашим државницима више никад нико не би веровао.
Оно што Србија каже у лице Путину, Меркеловој, Макрону, Терези Меј, Ердогану, а сутра и Трампу, мора да буде — уклесано у камен.
Зато се Вучићева порука о санкцијама Русији издваја од свих гостољубивих државничких гестова, економских споразума, анекса уговора, изјава политичке међусобне политичке подршке. Издваја се од свега што смо видели у Кремљу.
Уклесана је.
