Дан пошто је генерална скупштина УН изгласала резолуцију којом се америчко признање Јерусалима за израелску престоницу проглашава ништавним, Америка је остала усамљена.
Уз њу, додуше, стоји осам земаља које су такође гласале против ове резолуције — Израел, Гватемала, Хондурас, Микронезија, Науру, Палау, Маршалска острва и Того.
Међутим, тешко је ову групу земаља упоредити чак и са „коалицијом вољних“, коју је бивши амерички председник Џорџ Буш Млађи окупио за напад на Ирак.
Америку су у ставу о Јерусалиму напустили чак и традиционални савезници из НАТО-а и Европске уније, па и балканске земље попут Албаније, Грчке, Црне Горе, Македоније и Словеније (упркос чињеници да је супруга америчког председника Словенка). Од земаља региона Западног Балкана једино су БиХ и Хрватска биле уздржане, а супротно интересима САД гласала је и Србија.
Неке земље, попут Украјине или Грузије, које важе за блиске америчке савезнике, од гнева америчког председника Доналда Трампа покушале су да се спасу одсуством са гласања.
Како ће сада „империја узвратити ударац“? Хоће ли бити реперкусија против УН и држава које су се успротивиле америчкој вољи, онако како је Трамп запретио, да ће им бити ускраћена финансијска помоћ? Како ће проћи балканске земље када се покрене налет америчког гнева?
Уједињене нације дуго су биле маргинализоване, каже некадашњи југословенски амбасадор у УН Владислав Јовановић.
„Победник у Хладном рату, Америка, диктирала је своју политику свима, па и УН. Тако да су оне мање-више биле по страни, сем у неким мање битним ситуацијама. Сада, када се мултиполарни свет поново рађа, што изазива гнев и отпор Америке, УН имају шансу да поврате бар део некадашње улоге, а можда и да се наметну као најважнији светски орган за решавање проблема који се тичу мира и безбедности у свету“, каже Јовановић.
Америка се, међутим, јавно и званично опире, како Јовановић каже, новом светском мултиполарном поретку, ослањајући се на војну силу, коју ће, како најављује, употребљавати ако то налажу амерички интереси.
„То је доста осетљива ситуација, да досадашња водећа сила осећа да су се појавили ривали у доста брзом налету и да се њено апсолутно светско господарење доводи у питање. И може се десити да се они понашају не само нервозно, него и прилично ирационално, што потенцијално доводи у опасност многа питања која су на дневном реду, да можда могу да се решавају и силом. Свет се ипак брже мења него што Америка томе може да се опире. Лично мислим да ће Америка морати полако, уз гутања кнедли и незадовољство да се привикава на нови однос снага у свету“, објашњава Јовановић.
Сада, међутим, пошто су, како Јовановић каже, УН озлоједиле америчког председника, могу да се нађу у ситуацији да им Америка ускрати финансијску подршку. Квота Сједињених Држава у УН износи више од 20 одсто укупног буџета светске организације, што кровну светску организацију може да доведе у стање да не могу да обављају све своје операције.
„Могуће је, значи, да Америка затегне давање свог дела за буџет или да то смањи и услови разним другим стварима. У сваком случају, УН ће бити на муци“, каже Јовановић.
Са друге стране, Америка има хитне проблеме које мора да решава, као што је Северна Кореја, наглашава Јовановић.
„То је проблем који не трпи одлагања, не може сама да га реши. Мора то ипак да чини дијалогом и уз помоћ својих такозваних ривала, Русије и Кине, што значи да та спремност на једнострано, ако треба и насилно, решавање проблема да би се заштитио првенствено амерички интерес тешко да је остварљива и мораће да претрпи промене можда чак ускоро. Јер питање Северне Кореје не може дуго да чека“, каже Јовановић.
Блиски исток је, према Јовановићевим речима, отворен простор за оспоравање америчких циљева и интереса, где се убацују не само нови ривали, него и локални чиниоци, као што је Иран.
„Америка хитно мора да се суочи са том ситуацијом која је драгоцена, али разбијена чаша — имали су доминантан утицај на Блиском истоку, сада га практично немају и свели су га на Израел и Саудијску Арабију. А то није довољно за империјално покривање тог дела света“, каже Јовановић.
„Период који наступа биће поприлично контроверзан, напет, реторички набијен љутњом, али ће ипак реалност, чињенице почети да се намећу, да ће се на крају Америка, када прође њена љутња, да не кажем бес, да се пресабере и да види да ипак не може сама све да решава и да мора то да чини и са другим земљама и са УН, а посебно са досадашњим ривалима и оним новим који су у настајању“, закључује он.
Према „непослушницима“ са Балкана, Америка неће примењивати реперкусије, предвиђа Јовановић.
„То је акт љутње, а љутње су по дефиницији пролазне категорије. Не могу вечито да трају; полако сплашњавају и иза тога почиње да ради разум. Америка ће задржати љутити став једно време, а онда ће увидети да само љутњом не може све да реши и да мора да употреби нека мирнија средства. Не очекујем да ће бити нешто жестоко у смислу реаговања. Ако говоримо само о балканским земљама, оне трпе судбину водећих земаља ЕУ и НАТО-а, које су се овог пута одлучиле да окрену леђа Америци. За Америку је много значајније то што су те земље, од првенственог утицаја изашле из орбите њене непосредне власти, тако да ће мање земље проћи мање примећено јер ће љутња бити усредсређена на ове главне“, каже Јовановић.
У свету постоји замор од ратова, примећује професор Академије војних наука Сергеј Судаков, а америчко мешање у унутрашња питања других земаља почиње да иритира друге државе, јер, према тој логици, нико осим Америка нема право да износи сопствени став, каже он.
„Јасно је зашто је Република Палау, у којој живи 20.000 становника и која користи амерички долар као националну валуту, гласала против резолуције. Али друге земље схватају да одлуке попут оне коју је донео Трамп могу да изазову рат на Блиском истоку, и зато сада уче да изговарају најтежу реч у политици, а то је ’не‘. То је добар тренд, и то значи да ће Трамп кад-тад морати да гради односе са светом у ком више нема ’америчке изузетности’“, каже Судаков.
Према његовом мишљењу, последица по друге земље због гласања неће бити.
„Како би могла да изгледа ова освета? САД би могле, на пример, да прекину финансијску помоћ. Али земља која би се нашла на мети САД могла би да каже: а да ли ми треба такав савезник, који ми одузима слободу, а притом не даје паре. На тај начин би Америка пуцала себи у ногу. Јер шта у овом случају треба да ураде САД кад ове земље и следећи пут буду гласале против америчких иницијатива? Да објаве рат? Вашингтон ће сада покушати да сачува образ и, наравно, кренути у преговоре са партнерима како би купили њихову благонаклоност“, закључује он.
Иако су Спутњикови саговорници оптимистични по питању опстанка светске организације, не можемо а да не поменемо пример претходника Уједињених нација, Друштва народа. Ова организација практично је престала да постоји када су земље које ће касније чинити Силе осовине почеле да игноришу њене одлуке. Немачка, Италија и Јапан у једном тренутку иступиле су из Друштва народа, а Друштво народа и земље које су остале чланице нису имале механизме да спрече оно што се нешто касније догодило — Други светски рат.
Садашња ситуација, наравно, није иста. Америка је усамљена у својим акцијама, док су јој супротстављене све остале чланице Савета безбедности. То даје наду у опстанак човечанства какво данас познајемо.
