Земље попут Британије и Француске, упркос захлађењу на релацији Русије и Запада, држе до традиције, па је тако први човјек Форин офиса Борс Џонсон током посјете Москви више пута нагласио да дипломатски односи Лондона и Москве трају 450 година. Француски председник Емануел Макрон није пропустио да љетос позове у госте руског председника Владимира Путина како би свечано обиљежили 300 година од успостављања дипломатских односа Русије и Француске.
Да су у Паризу заиста водили рачуна о детаљима, говори и податак да је француска страна нарочито инсистирала да се састанак одржи у Версајској палати, у којој је прије триста година боравио лично руски цар Петар Велики, што је уједно означило и почетак француско-руских односа.
Међутим, док Француска и Британија тако показују да чак и у условима када постоје бројна неслагања са Москвом поштују заједничку историју, у Црној Гори је 300 година успостављања дипломатских односа са Русијом прошло неопажено и уз никад горе односе између двије земље.
Подсјећања ради, Црна Гора је такође попут Француске успоставила дипломатске везе са Русијом за вријеме владавине Петра Великог, када је тај руски цар одлучио да реформише у то вријеме феудалну и по много чему заосталу Русију и отвори је ка Европи и свијету.
Управо у то доба једна од најзначајнијих фигура на двору Петра Великог био је Србин, гроф Сава Владиславић Рагузински, о којем се данас ипак мало зна и поред спорадичног помињања да се ради о човјеку који је Русији први подарио обавјештајну службу у иностранству, разграничење са Кином, и да је једном приликом као поклон за руског императора Петра на тржници у Цариграду купио малог осмогодишњег Етиопљанина, за којег ће судбина касније одредити да буде дјед по мајци највећег руског пјесника Александра Пушкина.
Наравно, ни Пушкин не би био то што јесте да није касније и сам као мотив изабрао животну причу свог дједа у чувеном роману о „Арапину Петра Великог“.
Но, да се вратимо причи о Русији и Црној Гори, што уједно представља и први додир Русије и православних народа са Балкана, а чему је, по свему судећи, највише допринио гроф Сава Владиславић, виспрени дипломата који је међу првима пробудио свијест о важности такозваног „источног питања“ на руском двору, макар када је ријеч о круговима блиским цару.
Према писању Јована Дучића, који је очигледно био веома поносан на свога земљака, Херцеговца Саву Владиславића, Сава је лично био пријатељ са главним људима на Балкану, и то прије свега са младим црногорским кнезом, владиком Данилом, „врло смјелим и ратоборним човјеком“, што је Владиславић нарочито узео у обзир у својим будућим комбинацијама које су имале за циљ ослобођење балканских хришћана и коначно протјеривање Турака из Европе.
Управо тај владика Данило, први члан будуће династије Петровић Његош, којег ће касније владика Раде величанствено опјевати у свом „Горском вијенцу“, довешће Црну Гору први пут у везу са Русијом, на начин што је Владиславић уз царево одобрење у најкраћем року нашао људе и средства да из Москве инспирише устанак Црне Горе и Херцеговине.
Владиславић је, наиме, позвао у то вријеме угледног српског племића Михаила Милорадовића и издао му наредбу да оде код владике Данила на Цетиње и помогне му у дизању устанка црногорских и херцеговачких племена, са намјером да им се потенцијално прикључе и албанска хришћанска племена.
У прољеће 1711. године устанак се заиста и догодио, и након почетних успјеха и у тренутку када су се владика Данило и пуковник Милорадовић надали позитивном исходу и закључивању мира са Турцима, који би они диктирали, од руског цара Петра након неповољног исхода у бици са Турском на Пруту, стигла је препорука да Црногорци ипак закључе мир са Турцима, чиме је овај први устанак Црногораца и Брђана био неславно завршен.
Иако је након овако негативног развоја догађаја Црна Гора била предмет одмазде од стране Турске, сам устанак је ипак имао једну неоспорну заслугу — то је суштински, како Дучић закључује, „био први додир православног српског народа са моћном православном и словенском Русијом, а нарочито први додир Црне Горе са руским царем“.
За хришћанске народе са Балкана то је значило да они нису више препуштени сами себи, а за саму Црну Гору да она убудуће пред Турском и Венецијом постаје „извјесни политичким фактор на Јадрану, због чега се и према њој даље поступало са пуно више обзира“.
Тако је почела прича о дипломатским и свим другим могућим односима Русије и Црне Горе — однос између највеће и најмање словенске земље.
Та прича, наравно, уз доста успона и падова кроз историју траје све до данашњих дана, али никада званични односи Русије и Црне Горе нису били тако хладни и прије свега неприродни као што је то данас случај.
Такође, треба примијетити да су повјерење и везе нарочито били снажни за све вријеме владавина династије Романових у Русији и Петровић Његош у Црној Гори, од времена Петра Великог и владике Данила, па све до трагичног силаска са престола обије династије — Романових након трагичних догађаја у Октобарској револуцији, и краља Николе у Црној Гори који након напуштања земље и емиграције током Првог светског рата више никада није повратио пријесто.
Ипак, о томе са колико се захвалности на Цетињу вјековима гледало на Москву и Петроград, без чије помоћи у тешким временима не би била могућа нити одржива црногорска државност, вјероватно најбоље свједоче ријечи самог књаза Николе изречене у пријестоној бесједи 1905. године, када је тај владар Црној Гори подарио и прогласио Устав:
„Сви Црногорци знају да послије Бога — највише дугују Русији.“
С тим у вези, чак је и „Глас Црногорца“ од 22. јула 1906. пренио запажање бечког „Парламентара“ о првом црногорском парламенту: „Црна Гора је мала Русија. Свакоме упада у очи истовремено рођење прве Государствене Думе у Русији, са првом Народном скупштином у Црној Гори. Књаз Црне Горе Никола Први није желио да остане иза цара Русије, Николе Другог. Оба једина вијерна пријатеља постали су уставни владаоци, пошто су се драговољно одрекли свога самодржавља“, навео је бечки „Парламентар“.
Данас се несумњиво поставља питање како је уопште могуће да након тако историјски присних односа на концу дође до овако лоших односа на релацији између Подгорице и Москве, и да ли на концу, ако ништа друго, званична Подгорица може нешто да научи из примјера понашања Лондона и Париза.
Ипак, знајући да је већина народа у Црној Гори и даље привржена Русији и да је вјековне везе немогуће тек тако избрисати, све упућује на то да је тренутно стање на дужи рок просто неодрживо. Са друге стране, утисак је да Русија не умије озбиљније да се чак ни наљути на малену Црну Гору, па су руски туристи и ове године били најбројнија група на црногорском приморју, док су руске инвестиције у црногорску економију и даље појединачно поново највеће у односу на све остале земље.
