А сад — Корзика: Чека ли Европу нова велика криза већ у јануару

Коалиција „За Корзику“ убедљиво је победила на недавним изборима на острву, освојивши 56 одсто гласова. Националисти већ две године држе власт на острву, тако да ово није било неко изненађење. Међутим, у контексту дешавања у Каталонији, овај догађај може имати другачије реперкусије. Уз то, од 1. јануара 2018. године почеће са радом Јединствени орган локалне самоуправе — јединствен на територији Француске. Он ће представљати неку врсту владе острва. То што ће борци за независност самостално формирати корзиканску владу са великим полугама власти изазива забринутост у Паризу. Међутим, националисти наглашавају да немају намеру да иду каталонским путем.

„Размишљамо о томе како да Корзика постане независна и радимо у том правцу. Међутим, пошто смо присталице независности и демократије, морамо радити на томе убеђивањем… Сада је задатак број један да се договорило са Паризом о новом статусу (Корзике), о законодавству, надлежностима у економској и социјалној области, о територијалном планирању. Односно, о свему осим о прерогативима централне власти. Како би се задовољили наши захтеви биће потребна промена устава. Друго питање је питање статуса корзиканског језика. Он мора да добије званични статус, као што има француски, како би се спасао од нестанка“, рекао је за Спутњик Жан-Ги Таламони, председник скупштине Корзике, иначе члан партије Слободна Корзика, која се залаже за независност.

Националисти засад траже само проширење аутономије. Међутим, пре само неколико година престали су терористички напади и још увек су сепаратистичка осећања на том острву исувише јака.

„Они наглашавају да немају намеру да прате Каталонију и да намеравају да почну разговоре са централном власти о већој аутономији. Међутим, и то је опасна тенденција. Након што је организација 'Фронт за национално ослобођење Корзике' прекинула своју терористичку делатност 2014. године, чинило се да је тема независности затворена. Ипак, у светлу резултата 'брегзита' и догађаја у Каталонији, идеја ако не независности онда свакако веће аутономије поново се јавила у главама Корзиканаца. Зато мислим да ће француској влади бити тешко да реши овај проблем и обузда корзикански национализам који је добио солидну подршку на изборима“, рекао је за Спутњик експерт Института за Европу Руске академије наука Сергеј Федоров.

Једна од главних разлика Каталоније и Корзике састоји се у томе што шпански регион чини 19 одсто националног БДП-а, док француско острво живи од донација Париза. То је и највећи адут централних власти. Ако победничка партија на Корзици само најави референдум, Париз може одмах да заврне „славине“. Међутим, они не мисле тако.

„Ми поседујемо све што је потребно да будемо независни. Имамо знање и умење, као и снажну самобитност око које може да буде изграђена успешна економија. У наредних 10 година ћемо се борити за нови статус и осигураћемо становницима Корзике економску стабилност, развијаћемо наш регион развојем различитих грана које су Корзиканци већ успешно освојили. Управо на то ћемо стављати акценат како бисмо све уверили у потребу за независношћу“, додао је Таламани.

Премијер Француске Едуард Симон већ је 10. децембра позвао телефоном Жила Симонија, обавестивши га да је спреман на преговоре, али тек након почетка рада новог органа, у јануару.

Независност или ништа

Корзика је кренула у борбу за независност још почетком 14. века, када је острво припало Ђенови. Корзиканци су се активно борили да збаце власт „банкара“, у исто време поставши стециште пирата. Не могавши да се избори са слободарским Корзиканцима, Ђенова одлучује да уступи Корзику Французима 1786. године за дуг.

Након тога почиње нова фаза борбе за независност. Французи су одлучно гушили сваку побуну, али нису успели да сломе дух острвљана. Крајем шездесетих година прошлог века корзикански националисти су прешли на извођење терористичких напада. Деведесетих година их повезују са корзиканском мафијом, једном од најмоћнијих у Европи, како тада тако и данас, која је традиционално имала специфичну улогу у економском и социјалном животу острва и Француске у целини. Захваљујући тој сарадњи, Корзикански фронт за национално ослобођење је добио могућност проширења својих финансијских могућности и легализацију средстава добијених на незаконит начин — на пример, убирањем „револуционарног пореза“ од пословних људи на острву. Борба за утицај и контролу над финансијским токовима довела је до међусобних борби корзиканских националиста које су трајале од 1993. до 1996. године и коштале живота велики број активиста.

Међутим, последњих година ситуација се смирила. Наоружани сепаратисти су 2014. године положили оружје и одлучили да се демократским средствима боре за своје идеје. Већ наредне године, њихови истомишљеници освојили су власт на парламентарним изборима на Корзици.

Треба рећи да губитак Корзике за већину Француза не би представљао „смак света“: према резултатима неких анкета, чак две трећине становника континенталне Француске не би имало ништа против да се Корзика отцепи. Они то гледају са прагматичне стране: шта ће им сиромашно острво са 324.000 становника које сами финансирају, а оно се још и буни. Очигледно, Французи нису Шпанци, а искрено, ни Корзика није Каталонија.