Оцењујући да је Србија подељено друштво у коме још има оних који верују да је за дешавања деведесетих — од грађанског рата који је разорио СФРЈ до агресије НАТО-а на СРЈ 1999, искључиво крива Србија — главни уредник портала „Факти“ Ђуро Билбија додао је да НАТО јесте чињеница на Балкану, али му, како је рекао, не иде више онако добро као некада.
„Сада имају проблема и код своје куће. Дошли смо у ситуацију да нас и даље опкољавају они који су у паду и који су дезоријентисани“, каже Билбија.
Трибина „Треба ли Србија да се боји НАТО-а са којим све више сарађује“, требало би да пружи одговоре на питање има ли Србија, како Билбија каже, додатне разлоге за страх од НАТО-а.
„Чини ми се да је ситуација све боља јер су наши непријатељи у ситуацији да се међусобно свађају“, каже он.
НАТО је тема која нас заокупља више од 30 година, каже некадашњи министар спољних послова СРЈ Владислав Јовановић, јер је НАТО био толико ангажован, прво на разбијању СФРЈ, а сада врши притисак на Србију да постане његова чланица.
„Ми смо под појачаним притиском НАТО-а. Балкан све више постаје простор који Америка мора да обезбеди и очисти од руског утицаја, да би имала леђа за даљи продор ка Русији, укључујући и војни. Ипак, жеља да се Балкан инкорпорира у евроатлантске организације није тако остварљива као што се чини, а такође, Србија у целој својој историји никада није била чланица ниједног војног савеза“, каже Јовановић.
Никада није нека велика сила контролисала Балкан као јединствен геополитички простор, наставља Јовановић, а жељу Америке и НАТО-а да то учине назива илузорном, јер постоје традиционални утицаји Русије и Турске, а и Кина у последње време има интереса на нашем простору.
НАТО треба да прихвати да Балкан није могуће контролисати из једног центра, а када би Србија прогласила трајну војну неутралност, то би био снажнији аргумент за статус Србије.
„Када бисмо неутралност прогласили трајном, лакше бисмо могли да се одупиремо наводним пријатељским аргументима да је наша најбоља шанса да уђемо у тај број вазализованих земаља и да даљу судбину препустимо другима. Они да нас прихвате као трајно војно неутралне и трајност би умиривала бојазни да бисмо могли да се нагнемо на једну страну“, каже Јовановић.
И некадашњи начелник Генералштаба генерал Бранко Крга каже да Србија не треба да се боји НАТО-а, јер, како каже, Србима као народу није својствено да се плаше било кога.
За разлику од 1999, када је НАТО извршио агресију на СРЈ због свог кредибилитета, сада нема оружаних инцидената који би могли да послуже као повод за интервенцију на Србију, али технички, каже Крга, опасности и даље постоје:
„Чим су толике оружане снаге у окружењу, оне могу потенцијално да угрозе безбедност земље, али нема индикатора да та непосредна опасност постоји. Да би се на дужи период избегла опасност од тих снага, треба наставити сарадњу са њима, избегавањем оружаних сукоба, разбијањем стереотипа о Србији и унапређивањем оружане способности“.
Крга се, како каже, залаже и за обнову цивилне спољне обавештајне службе која је некада постојала у оквиру Министарства спољних послова (Служба за информисање и документацију — СИД).
Историчар Срђа Трифковић осврнуо се на генезу НАТО-а. Настао је као војни савез као одговор на претњу од СССР-а након Другог светског рата, у дубљем смислу овај војни савез представља континуитет таласократске силе (војнопоморске силе) која опкољава срце копна.
НАТО је заснован на априорној, геополитички условљеној русофобији, што потврђује сама чињеница да је алијанса опстала упркос распаду СССР-а, када је нестао разлог за његово постојање.
„Ми не можемо да се умилимо НАТО-у зато што смо перципирани као мали Руси“, наглашава Трифковић.
За разлику од других говорника, Трифковић сматра да ствари данас стоје лошије него пре, због догађаја у Украјини. САД су продрле у Украјину, што је Русију натерало да се повуче, због чега је и Србија у лошијем геополитичком положају, каже Трифковић.
За разлику од Србије, америчка „дубока држава“ у бољем је положају него у време Трампове инаугурације. Србија не треба да се плаши НАТО-а, али овај војни савез треба трезвено да узима као војну претњу, каже он.
„Све док се наставља ка неупитном европском путу, дотле се нећемо ослободити натоовског Дамокловог мача над главом. Да би Србија успешно одговорила бројним изазовима, њен останак ван НАТО-а и ван ЕУ представља битан предуслов. Јер бити ван домашаја Брисела није довољна гаранција опстанка Србије сама по себи, али свакако јесте услов њеног опстанка“, објашњава Трифковић.
Не треба се плашити НАТО-а, али требало би укалкулисати све ризике, каже Душан Пророковић из Центра за стратешке алтернативе, као и будуће догађаје око НАТО-а и унутар њега.
„Све приче о томе су испричане, време је демантовало да би због чланства у НАТО долазили инвеститори, да би био бољи економски развој. То показују и примери из околних земаља, зато се целокупна аргументација свела на кафанске доскочице — боље да будемо за столом него на менију“, каже Пророковић.
Могуће је да ће НАТО покушати да анектира Србију, упозорава историчар Александар Раковић, као што је, како каже учинила са Црном Гором — упркос вољи њених грађана. Сличан сценарио може да очекује и Македонија, а потом и Република Српска и Србија, каже он.
„Подсетићу вас да је Словачка имала референдум 1997. о прикључењу НАТО-а и да је тај референдум доживео фијаско. Изашло је испод десет одсто гласача. Упркос томе, 2004. је Словачка након одлуке у парламенту укључена у НАТО. Слично се дешавало и са Црном Гором“, каже Раковић.
Сценарио за Македонију је да ће та држава бити федерализована по белгијском моделу и да ће променити име у Централнобалканска република, док ће у Републици Српској игнорисати вето овог ентитета и позивати се на вољу већине грађана БиХ.
„Ради се о империјалној сили која ће по сваку цену желети да наметне своје услове и да окупира и Републику Српску и Србију уколико је то потребно. Не треба да имамо илузије да то не може да се догоди“, закључује Раковић.
