Србија је без обзира на своју величину и бројност становника и даље у жижи геополитичких збивања. То није добро зато што треба имати у виду да и друге силе желе утицај на овим просторима који жели и Русија, а са друге стране, уколико би наше руководство било довољно мудро, ми ту позицију можемо да искористимо. Ми то, за сада, чинимо доста добро и срећом још нисмо натерани и стављени у безизлазну ситуацију, где морамо да се одлучимо за једну од две конкурентске стране, изјавио је за Спутњик проф. др Илија Кајтез са Факултета за међународну политику и безбедност.
Како плови Србија у свему томе у овом тренутку?
— За Србију је добро што ће пут у ЕУ трајати дуго. Више сам евроскептик него еврооптимиста. Од нас се очекује да будемо антируски расположени, али српски православни народ памти зло које су нам нанели неки наши такозвани „пријатељи“ и то нас чини врло опрезним и суздржаним на путу ка Унији. Позиција нашег приближавања ка Бриселу, уз војну неутралност и пријатељство према Русији и Кини, за сада су најбоља могућа опција. Међутим, та позиција је врло сложена, компликована и подразумева филигранске и велемајсторске потезе. Уколико не будемо на висини историјског задатка, можемо доћи у велике проблеме. Историјске околности и однос снага у свету, иду нам у прилог и ми доста добро пловимо у врло немирним балканским водама.
У Москви је у време посете председника Вучића било мало речи о војној сарадњи. Које су наше реалне могућности?
— Мислим да се о томе говорило у затвореном делу сусрета Путина и Вучића. У овом тренутку, када су врло снажни и недвосмислени притисци на председника Вучића, покретање питања као што је Хуманитарни центар у Нишу и неко додатно наоружавање, не би ишло у прилог тренутној позицији Србије. Мислим да је председник Путин то схватио и да као осведочени пријатељ Србије није желео да инсистира на тим, у овом тренутку, преосетљивим питањима. Имам утисак да Запад чека један једини погрешан корак или полукорак да би се снажно обрушио на нашу политику, односно на председника и Владу Србије. Нисмо смели да ризикујемо, а они који су нам истински пријатељи на томе нису инсистирали. У томе се огледа позиција некога ко вам је пријатељ и онога који вас уцењује из дана у дан.
Путин је рекао да ће помоћи Београду у дијалогу са Приштином, уколико косовски званичници наставе да инсистирају да се у дијалог укључи Америка.
— Чини ми се да је све у нашим рукама. Да ли смо ми на добром путу, да ли смо можда обећали нешто што сада долази на наплату, а што може бити прескупо и за генерације које долазе иза нас, тек ћемо видети. Неки говоре да је 2018. година одлуке. Мислим да то неће ићи тако брзо, јер су то су дугорочни историјски процеси. Мудри људи саветују да се не жури у тим одлукама. Кипарски проблем је на дневном реду десетинама година и не видим разлог зашто би Србија журила у решавању проблема Космета. Поставља се питање зашто се ЕУ жури да решава најургентнија питања за нас. Ако се нашим пријатељима жури, онда то треба уважити, а ако се жури онима који су нас бомбардовали и који су хтели да нас прогласе геноцидним народом, онда би требало размислити и видети да ли то одговара Србима или нам прети опасност да упаднемо у историјску замку која може много да нас кошта. Косово не може да буде држава без признања Србије, а тај процес отвара Пандорину кутију осталих делова Србије. Онај ко је евентуално мислио да ће на тај начин решити проблем, нема представу како функционише друштвено-економски систем. Имамо државно и војно вођство које то разуме и надам се да овај унутрашњи дијалог није куповина времена или да зло буде веће, фингирање неког српско-српског дијалога, да би се касније донеле погубне одлуке за будућност овог народа.
Министарство одбране САД најавило је да ће са Стејт департментом током наредне године проценити сарадњу Америке са Русијом, али и са земљама Балкана. Да ли је то уобичајена пракса?
— У мери у којој се буду заоштравали односи између САД и Русије, у тој мери ће нама бити све теже. Можемо да се надамо да ће ти односи бити релаксиранији на нивоу велесила, да би и нама маневарски простор био већи. Имамо добру сарадњу са Националном гардом Охаја. Одржавамо вежбе са западним партнерима у сразмери петнаест пута већој него са Русима, односно Белорусима. Проблем је у томе што наши такозвани „западни савезници“ не желе никакву „половичност“, већ желе да се окренемо против Руса, што ми у свом верском, националном и историјском бићу не можемо. То би била апсолутна издаја самих себе. Ми смо ишли ка томе када су биле жуто-плаве коалиције. Повукли смо потез за којима сад реално можемо да жалимо — драстично смо смањили безбедносни сектор. Последњих година се иде ка обнови, али није то масовно, ту има много пропаганде. У једном тренутку нисмо имали заштиту неба, а држава која жели да буде призната од других, мора да има суверенитет над небом.
Због кога се то Србија наоружава?
— Ако не можете да обезбедите минимум минимума, морате да платите неку силу са стране да вас чува, што је веома скупо. С друге стране, одричете се техничко-технолошког напредка, немате оспособљене пилоте, губите једну компоненту која је високотехнолошки захтевна. После вам треба пуно времена да бисте се вратили у неки нормалан процес. Оружје, наоружање, војна струка подразумева стално увежбавање, школовање, праћење високотехнолошких сила колико је год могуће. Ми са 6 или 12 „мигова“ не можемо да се супротставимо НАТО-у. Ако желимо да будемо суверени, морамо да имамо одређени капацитет војних средстава.
Ако Србија каже да купује „мигове“ од Руса, да ли смо ми онда неутрална земља?
— Неутрални смо зато што смо ми те „мигове“ од Руса добили. Имамо обавезу да их сервисирамо према руским захтевима и то ће тражити одређена средства. Америка би хтела да будемо потпуно разоружани, јер смо у том случају монета за поткусуравање. Велико је питање који су истински интереси Америке. Она је неприкосновено остала иза албанског фактора, који подразумева стварање, можда не сада, али у некој перспективи, велике Албаније.
Уједињене нације су постале поприште сукоба Америке са осталим чланицама Савета безбедности. Колико је Вас изненадило то што су, рецимо Велика Британија и Немачка гласале у супротности са интересима САД?
— Само 15 година раније, то би била научна фантастика. Да САД у Савету безбедности, које су пре 15-20 година биле апсолутни господар света, остану потпуно усамљене јесте вест првога реда. Без обзира колико је потез Трампа изазвао углавном негативна тумачења и реакције, та ситуација да је Америка остала сама, заиста је преседан који ће се анализирати, али који вероватно неће остати преседан у наредном периоду, зато што свет заиста и фактички постаје мултиполаран. Вероватно је председник Трамп морао или желео да испуни неко од предизборних обећања које је дао јеврејској држави, то јест лобију. Кажу да су ту умешани прсти његовог зета. Направио је један значајан корак знајући да ће то наићи на противречне и осуђујуће реакције. Вашингтон је претио оним чланицама које ће гласати против америчких интереса, а онај ко је велики и моћан нема потребу да подиже глас. Није то заслуга Трампа, то неће моћи дуго да траје, јер свака империја досеже границе које може да издржи. Чини ми се да су САД досегле своје максималне границе и да сада, као што је то био случај са римском империјом, треба очекивати повлачење са одређених тачака у свету.
