Реч је о две базе — ваздухопловној у Хмејмиму и поморској у Тартусу, а споразум који је Русија закључила са Сиријом подразумева да логистички центар у Тартусу буде проширен до потпуне базе и да буде покренута процедура уласка руских ратних бродова у сиријске луке, као и њихове регистрације, а да затим војна техника буде премештена у обе базе.
Према најавама, расходи за проширење база требало би да износе нешто мање од 50 милиона евра на годишњем нивоу, а био би повећан и капацитет поморске базе на одржавање укупно 11 бродова, укључујући и оних на нуклеарни погон.
Војни аналитичар Александар Радић мишљења је да је велики недостатак за руске војне планове њено слабо присуство у „топлим водама“, те је подсетио да је још за време СССР-а у Средоземном мору одржавана „пета ескадрила“ — неколико ратних бродова који су се кретали између пријатељских база, а за техничко одржавање добрим делом ослањали су се на ремонтни завод „Сава Ковачевић“ у Тивту.
Међутим, дошла су друга времена, те је Русија почела да пројектује слику и ван својих граница, одакле се и појавила жеља за присуством у Средоземном мору, поготово ако се узме у обзир да већина земаља у том појасу припада НАТО-у и оклева да пружи отворену подршку Русији.
„Ситуација у Сирији је златна прилика коју ће Москва искористити како би успоставила базу за снаге које би долазиле на смену у Средоземно море. До сада је Тартус могао да прихвати бродове, да обезбеди краће задржавање, али не и дужи боравак, зато Русија намерава да у њу уложи новац, да направи нове инсталације које би обезбедиле одржавање бродова, њихово снабдевање током дужих крстарења, чиме би постала пуноправна база руске флоте, поред већ четири присутних — Балтичке, Северне, Пацифичке и Црноморске“, појашњава.
Са друге стране, са ваздухопловном базом у Хмејмиму ситуација је далеко једноставнија, с обзиром да је успостављена 2015. године и од самог почетка била је сиријска база у којој су коришћени авиони руског порекла.
„Русија сада јасно ставља до знања да ће базу Хмејмим користити онолико колико јој то буде било потребно. На тој бази ће бити размештена авијација која ће полетати на борбене задатке, али у будућности, у зависности од потребе, можемо стално очекивати долазак и одлазак руских транспортних авиона“, додаје.
Са друге стране, Константин Соколов, потпредседник Академије геополитичких проблема, сматра да не треба занемарити значај руских база у Сирији у контексту односа Русије и НАТО-а, поготово ако се узме у обзир да се медитеранске земље стално налазе под притиском САД.
У том смислу, повратак Русије у тај регион значи да те земље сада барем имају алтернативу, имају избор, који нису имале у време Арапског пролећа, што се види на примеру Либије, објашњава Соколов и наводи да раније земље региона нису могле да се супроставе спољном утицају, али су након руске операције у Сирији ту шанса добиле, јер се Москва увек залаже за поштовање територијалног интегритета.
„Северни део Средоземља чине искључиво земље-чланице НАТО-а. Ако се НАТО стално приближава руским границама на истоку Европе, сасвим је логично да Русија узвраћа истом мером у Медитерану. Осим тога, те базе ће помоћи Русији да смањи ризик од тероризма у Северној Африци и на Блиском истоку. Русија жели да спречи преливање ове нестабилности на територију Кавказа или Средње Азије што даље од својих граница“, додаје.
Виктор Литовкин, војни аналитичар, такође је мишљења да ће пуноправна база у Средоземном мору осигурати заштиту стационираних руских ратних бродова, којима је потребна сигурна лука, то јест заштита, јер ти бродови не само да штите Сирију од напада терориста, већ и имају за циљ одвраћање америчке флоте, чији бродови са времена на време упловљавају у Црно море и крстарећим ракетама „томахавк“ угрожавају безбедност руских војних база у том региону.
Александар Радић истиче и да су турбуленције на Блиском истоку, које су настале од времена Арапског пролећа, па на даље, омогућиле Русији политички улазак на то подручје без преседана. Пре свега је Запад посустао, а САД нису створиле чврсту слику шта желе да постигну на Блиском истоку, чиме је остављен вакуум моћи, што је Русија и искористила.
„Сада капитализује грешке које је направила америчка власт и ово је сада прилика коју Русија не сме да испусти ако жели да буде присутна на подручју Блиског истока и Средоземног мора“, закључује Радић.
