Човек стар 300.000 година и друга археолошка открића године

Три лобање

Према анкети стручњака који пишу за овај научни часопис у 2017. најважније откриће били су делови три лобање које су пронађене на локалитету „Гобејкли тепе“ у Турској, а које потичу из периода између десетог и осмог миленијума пре наше ере.

То је један од најважнијих археолошких локалитета и састоји се од масивних камених кругова где су се окупљали житељи тог краја због верских или друштвених догађања и церемонија.

Археолози су ове године открили да су микроскопски ситни комадићи костију припадали људским лобањама које су висиле са стубова на које су били подигнути камени монолити.

​Фрагменти који су пронађени са три су лобање које су висиле са монолитних камених стубова, а археолози су утврдили да су лобање, са којих су отпали ти мали комадићи костију, биле изрезбарене и донекле измењене након смрти покојника.

Ово је прва индикација о томе како су се житељи из неолита односили према својим покојницима или заробљеним непријатељима

То је, сматрају неки археолози, доказ да је тај комплекс монолита могао да буде и светилиште неког култа лобања. Ово откриће указује на могућност неког ритуалног обреда који се одржавао на том локалитету. Трагови на лобањама показују да су биле очишћене од меса, резбарене и чак обојене. Дубоки резови на лобањама стварали су узане канале који су, према мишљењу археолога из Немачке, ишли од чела до темена. На врху главе била је избушена мала рупа кроз коју се могао провући конопац и тако су лобање биле нанизане. 

Ово је прво откриће овакве врсте за период раног неолита и говори нам о несвакидашњем односу живих према умрлима, тврди археолог Јулија Греску са Немачког археолошког института.

Брод „Индијанополис“

​

Као друго неочекивано откриће у години која је на измаку часопис „Археолоџи“ је одабрао потонули амерички ратни брод „Индианополис“, чија је хаварија проглашена за највећу ратну катастрофу у историји америчке морнарице. 

Брод је припадао класи Портланд и био је тешка крстарица, а током службе је више пута одликован. Он је испловио из матичне луке Сан Франциска 16. јула 1945. са 1.196 чланова посаде са задатком да у што краћем року однесе неке компоненте за атомску бомбу која је требало да буде бачена на Хирошиму. 

Брод је требало да отплови до острва Тинијан у северном Пацифику и када је задатак извршен кренуо је натраг према матичној луци. 

Током пута су га пресреле јапанске подморнице и 30. јула су погодиле овај брод. 

„Индијанополис“ је за мање до 15 минута потонуо, а затим су прошла три и по дана док није утврђено да је број нестао. Неколико морнара који су преживели плутајући три дана у мору нису били у стању да објасне где је број потонуо. 

Требало је да прођу 72 године да се открије да брод лежи на дну Пацифика на дубини од 18.000 стопа (око 6.000 метара).

Захваљујући подморници без посаде саграђеној да истражује највеће дубине, поморски стручњаци су на основу сведочења оних неколико преживелих чланова посаде, од којих је 18 још живих, приближно су дефинисали простор где би се брод могао налазити и сада је „Индијанополис“ спреман да буде подигнут на површину. 

Колач из 1911.

​Треће откриће је колач од кандираног воћа који је испечен 1911. године и ове године је нађен у употребљивом стању у америчкој бази на Јужном полу, која је била једна од успутних станица експедиције британског истраживача Роберта Фалкона Скота.

Колач запакован у металну кутију пронађен је у магацину поред поларне базе која је подигнута 1899. 

Лимена кутија је по површини била помало зарђала, али колач је био у сасвим добром стању осим што се, ако му се приђе сасвим близу, могао осетити мирис ужеглог путера који једини није сачувао свежину.

Вук из пирамиде

Следећа позиција припала је вуку који је сахрањен у астечкој великој пирамиди тако што је окићен као да је један од највећих ратника. 

Наиме на локалитету који се ископава већ 40 година у савременом Мексико ситију није до сада нађена тако богата загробна опрема, а костур младога вука је прекривен златним предметима какви до сада нису виђени. 

Археолог Леонардо Лопез Лухан је објаснио да су вуку указане све почасти као да је био човек, јер глава му је била окренута према западу, што је знак да је био пратилац сунца који је после заласка сишао у подземни свет као да је неки угледни човек. 

Вук је сахрањен за време владавине краља Ахуицотла (1486-1502) када је астечка држава била у великој експанзији. Уз скелет вука-ратника смештена је камена кутија величине мале каде у којој су били украси од злата изванредне израде а вук је био "обучен" у златан оклоп.

Запис из Египта

Следеће откриће које је стекло право да се нађе међу најважнијима у 2017. је из Египта, где је пронађен угравиран запис који показује како се развијало египатско хијероглифско писмо.

То је за сада најстарији јавни хијероглифски запис који чине четири симбола- бивоља глава која је постављена на стуб, а затим и две роде које стоје поред једног ибиса и египтолози сматрају да је то део неке фараонске јавне поруке.

Тим предвођен египтологом Џоном Дарнелом са универзитета Јејл нашао је овај запис на бочној страни једне стене која је окренута древном путу кроз пустињу који датира из 3.255 године пре нове ере, што је било време нулте династије и када је долина Нила била подељена на две супротстављене државе, а писмо се тек стварало.

Раније откривени записи из доба нулте династије су много ситнији и односе се на административне податке, док је овај запис висок око пола метра и 300 година старији од свих раније пронађених записа из тог периода. 

Како амерички египтолог претпоставља, ови симболи могу да се протумаче као краљевско обележје које показује докле је граница његовог царства. Тако су, сматрају научници, путници могли да "прочитају" да су ступили на тло које припада другом фараону. 

Најстарији накит

Најстарији златни артефакти на тлу Велике Британије нађени су у Ликрифту и датирају из периода између 400. и 250. године пре нове ере, проценила је археолог из Британског музеја Џулија Ферли. 

На основу стила израде она сматра да су били намењени украшавању жена, а у питању су најстарији златни предмети из гвозденог доба, када су били прекинути трговачки путеви између европског копна и британских острва, где иначе тада још нису знали да обрађују злато.

Огрлица и гривне су вероватно израђени у Европи и донети преко Ламанша као поклон или их је носила на себи нека Европљанка, која их је донела са собом. 

Радници на градилишту нове линије метроа у Риму пронашли су остатке најстаријег водовода који датира из 312. године пре нове ере. Остаци водовода су нађени у близини Колосеума и на дубини од 20 метара испод трга Челимонтана. 

Квадрат у Стонхенџу

У средини неолитског круга монолита близу Стонхенџа у Енглеској пронађен је квадрат сачињеног од истих монолита. Тај круг од монолитних камених громада је највећи од свих познатих конструкција те врсте у Британији. 

Квадратни простор омеђен монолитним камењем археолози приписују темељу неке грађевине саграђене пре више од 5.000 година и чија намена не може да се одреди. 

​

Раније се веровало да су камени кругови код Евберија били постављани од споља према центру, а сада, са открићем темеља неке грађевине, археолози верују да је процес могао да буде обрнут и да су се кругови од камене ширили од центра према ивици поља. 

Ово откриће, последње на листи часописа „Археолоџи“, мења датум старости појаве човековог претка Хомо сапиенса. 

Човек стар 300.000 година

Приликом ископавања на локалитету Џебел Ириуд близу мароканске обале, наиме, пронађене су кости Хомо сапиенса чија је старост одређена на 300.000 година, што би биле за сада најстарије кости човековог претка.

​Остаци хоминида из Марока су млађи од остатака неандерталаца за најмање 50.000 година, али за то време су се развила два типа хоминида. Један је имао равно и краће лице сличније модерном Хомо сапијенсу, а други је имао издужено лице, веће зубе и израженије чеоне кости и по томе је више личио на неандерталце.