Иако за ово нема чврстих доказа, сматра се да је декорисање јелке какво ми данас знамо почело у Немачкој у 16. веку када су побожни хришћани уносили зимзелене биљке у своје домове и потом их украшавали.
Дрво бесмртности и вечног живота
Зимзелено дрвеће није изабрано случајно. Античке цивилизације су веровале да уношењем биљака у своје домове одају почаст богу Сунца и радују се зеленилу које ће бујати када се он појави у свој својој слави на пролеће. Римљани су украшавали своје домове и храмове зимзеленим врстама у част Сатурна, бога пољопривреде. Келтски свештеници су украшавали храмове зимзеленим биљкама које су представљале симбол вечног живота.
Реч је дакле била о обичају који је своје корене имао још у паганским временима када се на зиму гледало као на време када зли духови ходају земљом и доносе смрт. Како би се подсетили да ће пролеће ипак доћи, а и како би те зле силе отерали од својих домова, људи су зимзелене биљке — које не губе своје четине и одолевају свакој хладноћи — уносили у домове и украшавали.
Сматра се да новогодишње дрво у хришћанској вери представља рајско дрво са даровима и светлима која представљају месец и звезде. Одабрано је зимзелено дрво као симбол бесмртности и вечног живота.
Мала историја новогодишњих украса
Први украси на јелкама били су ручно рађени. Стари Германи су користили орахе, колаче, јабуке, а касније и кокице. Као осветљење коришћене су праве свеће.
Када је у питању додавање светла на новогодишње дрво, широко је заступљено веровање да је за то одговоран Мартин Лутер, оснивач хришћанске протестантске цркве у Немачкој. Наводно је он приликом једне зимске шетње по шуми био толико фасциниран светлуцањем звезда кроз грање зимзеленог дрвећа да је одлучио да дода упаљене свеће у декорацију свог новогодишњег дрвета, да би то касније прерасло у лампице које ми данас користимо.
Међутим, на декорисање зимзеленог дрвећа у домовима није увек гледано благонаклоно. Дуго се сматрало да је то пагански обичај, па је наишао на неодобравање у многим нацијама и верама широм света.
Верски фанатизам и жеља за очувањем „светог празника Божића“ су отишли толико далеко да је у 17. веку у Масачусетсу, у Америци, донет закон који прописује казну за све празничне активности, укључујући декорисање новогодишњег дрвета.
Краљица је главни „кривац“ за новогодишње јелке какве данас знамо
Све се то променило 1846. године када су краљица Викторија и њен супруг принц Алберт (који је био Немац) на једној илустрацији за Лондон њуз приказани како заједно са децом стоје око окићеног дрвета.
Након овога, милиони Енглескиња пожелеле су да и оне у својим домовима имају исту овакву јелку, а тренд се скоро тренутно проширио и међу Американцима који су још увек осећали јаку приврженост својим старим домовинама.
Због тога, прва новогодишња јелка се у Америци појавила управо у Новој Енглеској где је живео највећи број енглеских и немачких миграната. До краја 19. века постојали су Божићни вашари у свим већим градовима Европе, а у Америци је нарочито постало важно пронаћи и украсити што веће дрво.
Ова традиција, задржала се све до данашњих дана.
