Планови Косова у 2018. години више су него амбициозни — столица у Уједињеним нацијама, добијање статуса кандидата за приступање Европској унији и признање косовске државности од стране Србије.
Косово у 2017. години, може се слободно рећи, доживело највећу међународну политичку стагнацију. Утолико пре, у години када „прославља“ десет година од проглашења независности, од међународне заједнице очекује и награду, јер апатија која влада међу грађанима Косова, лако би могла да се преточи у немире које приштинске власти не би могле више да контролишу.
Делом због тога, мада много више због чињенице да полако али сигурно одлазе, не у други, већ трећи план западних држава, Косово ће морати да прогута и неколико жаба ако жели награду.
Прва и највећа жаба свакако је Специјални суд Косова на коме би требало да буду третирани злочини које су терористи ОВК починили над Србима крајем рата на Косову. Оптужнице које суд намерава да подигне против „албанских хероја“ подићи ће много прашине на Косову, али свакако неће изазвати цунами, како се то дâ чути од заговорника који су почели са потписивањем петиције за укидање овог суда.
Ко ће бити на тим оптужницама, умногоме ће одредити политички курс Приштине. Јер ако се на клупи прозваних нађе заиста и име Хашима Тачија, извесно је да би на његово место могао да заседне садашњи министар спољних послова Баџет Пацоли. По ономе што се од раније зна, ово је и био услов Пацолија да помогне Рамушу Харадинају да оформи Владу. Ово ће наравно важити само у случају да се Кадри Весељи, који је наследио Тачија на челу странке ПДК-а и који је коалициони партнер Харадинаја, не нађе на истој листи као и Тачи. Овај зачарани круг говори умногоме о сложености ситуације која влада на унутрашњој политичкој сцени Косова.
Војска Косова, односно трансформација БСК у оружане снаге Косова, извесно је да ће се десити, јер Хашим Тачи намерава да на десетогодишњицу у фебруару улицама Приштине он као главнокомандујући буде тај, коме ће бивши припадници ОВК поново, као некада, салутирати. По свему судећи, да би и вук био сит, а овце на броју, ова трансформација ће се највероватније десити врло једноставно — променом имена.
Визна либерализација коју је Приштина очекивала да ће од ЕУ добити „преко колена“ као што је то био случај са ССП-ом, највероватније ће бити омогућена Косову, али само ако курс око демаркације границе са Црном Гором не крене у другом смеру од садашњег и то не због тога што је до тога стало Подгорици, већ зато што је дефинисање граница захтев НАТО-а, који је протекле године примио и Црну Гору у своје редове.
Убацивање или, како кажу, враћање америчког елемента у преговоре које са Београдом и Приштином води Европа, за сада је извесно само реторичка ствар, јер би, уз мало непажње, цео процес преговора могао опет да се врати под УН, што Приштина никао не би желела.
Тачи, који већ неколико месеци ради по препоруци ментора из Америке на процесу етничког помирења у оквиру Комисије коју је основао, у години која је пред нама намерава да је подигне на виши ниво, чији епилог би био Међународна конференција о помирењу Срба и Албанаца на Косову, а која би била одржана у седишту Уједињених нација у организацији Америке и Албаније.
Из овога произлази да су косовски лидери поделили задатке — Тачи ће радити са Америком, а Харадинај и Пацоли са Европом. Тачи је себи, иначе, за ову годину дао задатак и да „успостави односе са Руском Федерацијом упркос њиховом ставу о Косову“, јер сматра да има простора за економски сарадњу. Шта то практично значи, није објаснио.
Спољна политика биће главна политика за косовске лидере. Хрватска је држава на коју рачунају да им братски помогне у блокирању Србије на сваком кораку на њеном европском путу, сваки пут када Приштина не буде задовољна својим напретком. О томе је већ начињен „план“ који су хрватски и косовски политичари до танчина већ усагласили.
Добијање чланства за кандидатуру за ЕУ, пут је којим би Косово себи на најбржи начин обезбедило чланство у НАТО- у, а ту помоћ пријатеља имају са две стране из региона —Албаније и Црне Горе. Битне ствари које се Приштина мора по сваку цену отарасити 2018. године јесу Србија и ЗСО.
Другим речима, Бриселски споразум који је потписан са Београдом, а који није са њихове стране испоштован, јер Заједница српских општина није формирана. Ово је уједно и највећа препрека на коју Приштина наилази. Коју ће тактику применити, видеће се после започетог унутрашњег дијалога о Косову у Београду. Односно, до изношења стратегије Београда.
Исход којим би Приштина била задовољна јесте да Београд „прећути“ да признаје Косово, тако што ће парафирати споразум о нормализацији односа, надају се, уз притисак из ЕУ, којим ће се Косово „ослободити“ спутавања Београда. План који имају „за дан после тога“ јесте да затраже измену Резолуције 1244 на основу реалног стања на терену, преименују мисију Унмика, а мисију Еулекса — пошаљу кући.
Међутим, да ли ће им све то како су испланирали ићи за руком, умногоме ће зависити не само од међународне климе, већ и од косовског унутрашњег политичког питања. Јер, уколико ствари са Специјалним судом крену по „злу“ којим случајем — кредит који Косово има код међународне заједнице, могао би да буде укинут.
