Напротив, превирања су у току безмало свуда, од срца империје у Сједињеним Америчким Државама преко Европске уније која трага за својом будућношћу и Блиског истока, на коме нема мира упркос поразу ДАЕШ-а, па до Далеког истока који опасно балансира на ивици нуклеарног рата.
Шта нам се све, дакле, догодило током 2017. године? И чему можемо да се надамо у 2018, или пак од ње треба да стрепимо?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили новинар Слободан Рељић и Милош Јовановић, председник ДСС-а и доцент на Правном факултету у Београду.
Годину за нама, сумира Слободан Рељић, „обележиле су последице онога што се догодило 2016, брегзита и трампокалипсе. То су два кључна догађаја која одређују очигледно опадање моћи Запада… Спољна политика САД претворила се у једну врсту очајничких претњи, што је кулминирало ових дана у Генералној скупштини Уједињених нација на гласању око Јерусалима. Кад је неко моћан, он не прети. Сви унапред знају да морају да се повинују, и тако је и било до сада. А кад почне јавно да прети, то значи да је сила већ изгубила своју моћ, да је изгубила своје утемељење и биће све више оних који неће да прате њихове захтеве. Ова година је важна зато што се досадашњи поредак убрзано расплиће“.
„У 2017. дошло је до убрзавања процеса који су заправо започели још од 2000. године, када је униполарни моменат био на врхунцу а ми смо били његове жртве… Такав поредак данас је већ потпуно незамислив. Уосталом, ниједан униполарни моменат није трајао вечно“, надовезује се Милош Јовановић, додајући да су „нестајању моћи Запада допринели и спољни конкуренти, али и унутрашњи проблеми на самом Западу, чији је поредак престао да даје резултате и у економији и у безбедности, а управо на томе је био заснован његов легитимитет јер осећаја кохезије ионако нема.“
Година која је за нама започела је председничком инаугурацијом Доналда Трампа. Какав је биланс прве године његове владавине, која очигледно није донела ону промену којој се пристојан свет надао?
Сумирајући своје утиске, Ричард Хас, председник утицајног америчког труста мозгова Савет за спољне односе, ових дана у магазину „Атлантик“ уз дозу незадовољства оцењује да, иако се Трампова спољна политика није показала изолационистичком како се вашингтонски естаблишмент прибојавао, она ипак представља „абдикацију“ с позиције глобалног лидерства, јер САД „више нису лидер у одржавању алијанси, изградњи глобалних институција и промоцији људских права… Од главног чувара међународног поретка, САД су постале главни реметилац“. А све и да у Вашингтону дође до промене на старо, наводи даље Хас, „питање је да ли би други икада више могли да посматрају САД на исти начин, јер, ако је радикална промена могла да се догоди једанпут, може да се догоди и поново“.
„Уз све разлике у појавним облицима, Трамп сада има улогу Горбачова“, оцењује Слободан Рељић. „Амерички систем је изнутра шупаљ, труо. Текућа истрага наводног руског утицаја јесте манифестација таквог стања ствари. Они се представљају као демократска држава, лидер слободног света, а признају да тамо постоји дубока држава која представља негацију сваке идеје о демократији. Трамп је утолико историјска личност, јер све то сада излази на видело.“
„Али и независно од Трампа“, додаје Милош Јовановић, „САД више не могу да буду светски жандарм, због успона Русије али и Кине, које је након дугог устезања сад напокон почела да пројектује своју нараслу економску, војну и технолошку моћ и на међународном нивоу. То је историјска закономерност“.
Процес повлачења америчке моћи, који је током 2017. постао очигледан, оставља и последице с друге стране Атлантика, на Европску унију. „Ми стално заборављамо да је Европска унија настала као пројекат Сједињених Америчких Држава у односу на Источну Европу и Совјетски Савез“, каже Рељић, с чиме је сагласан и Јовановић: „ЕУ од почетка није била ни економски ни политички, већ геополитички пројекат под америчким патронатом, што је документована чињеница. И када се геополитичке околности промене, она губи смисао који је имала.“
Суочена с тиме али и са нуждом да се редефинише после брегзита, ЕУ сад лансира идеју о дубљој интеграцији и стварању „Сједињених европских држава“ до 2025. године, истовремено претећи избацивањем свих који се томе противе.
„Не само да такве идеје немају упоришта у реалности, него их никада нису ни имале… То не значи да ће Европска унија да се распадне у једном дану, али силе распадања тамо су много јаче од кохезионих“, уверен је Слободан Рељић.
Милош Јовановић: „ЕУ има проблем који је имала и свака друга хетерогена политичка заједница — хетерогена религијски, национално, политички — а то је нестабилност и немогућност да направите полис, у смислу осећаја припадности томе што градите. Уосталом, и брегзит и догађања у Каталонији јесу дезинтегративни процеси, у директној супротности са самом идејом Европске уније. Они показују и да је идентитет важан за сваку политичку заједницу, а то је нешто што Европа нема и не може имати са 27 чланица. Проширење из 2004. године, које је у ствари било НАТО проширење с геополитичким циљевима, уништило је сваку шансу за дубљу интеграцију чланица. ЕУ у данашњем облику не може да се одржи, а мала је шанса и за дубљу интеграцију језгра ЕУ.“
И док ће се питање будућности Европске уније решавати у годинама које су пред нама, година која је непосредно пред нама, 2018, носи много ургентнију претњу избијања великог рата на Блиском и/или Далеком истоку, будући да Америка истовремено прети и Ирану и Северној Кореји. С тим у вези, лондонски „Гардијан“, лист који је подржао сваку западну војну интервенцију у протеклих четврт века, предвиђа да ће у 2018. САД сигурно бити агресивније према Ирану јер је читав Трампов тим сачињен од интервенционистичких јастребова који у Ирану виде непријатеља.
Истовремено, „Њузвик“ цитира директора Међународног института за стратешке студије Марка Фицпатрика, који процењује да шансе за избијање рата на корејском полуострву у наредних неколико месеци износе 50 одсто, док „Гардијан“ наводи и да Х. Р. Мекмастер, Трампов саветник за националну безбедност, заговара „превентивни рат“, те да Бела кућа у начелу сматра да одвраћање нуклеарне Северне Кореје није могуће, те да она мора да буде нападнута, без обзира на жртве…
Закључује Слободан Рељић: „Свет је стално на ивици рата, јер они који губе с тим не могу да се помире. Иако Америка има све мање снаге да поведе рат, рат није увек питање рационалних одлука. Догађаји, једноставно, могу да добију сопствени замах, и отуда је стање такво да у сваком часу може да избије сукоб. Ово је време великог ризика“.
