Становници „града будућности“ испричали су како је у граду организован живот и да ли је лако регистровање на поликлинику преко интернет-бота.
Артур Бојков, студент Универзитета у Инополису
У зиму 2016. године читао сам о граду и како се уписати на Универзитет у Инополису, прошао сам селекцију, а у августу сам се преселио. Желео сам да студирам управо на овом универзитету, јер се овде предају заиста неопходни предмети. Ми не проучавамо оно што се не примењује у пракси, тако да не морате да делите курсеве на корисне и не толико корисне. Настава је на енглеском језику.
Универзитете у мом граду нисам ни разматрао, а са другима се појавила гомила проблема, почевши од студентског дома до финансијског питања. А у Инополису су добре стипендије, не морате да пишете гомилу папира и постоји много других одличних бонуса за студенте.
На пример, недавно сам ишао на хакатон са тимом, пут је плаћао универзитет. Шема је прилично једноставна: поднео сам захтев путем посебног формулара, написао извештај и добио новац за карте и смештај заједно са стипендијом. За студенте је отворена и бесплатна ауто-школа, а зими им је расположива бесплатна скијашка опрема и скијашке карте.
Без обзира на чињеницу да у граду сада живи две до три хиљаде људи, инфраструктура је врло добра. Заправо, постоји готово све за удобан живот. За мене је најважнија ствар безбедност. Инополис је, по мом мишљењу, једно од ретких места где није ризично шетати се увече.
Практично свака институција има програм за разговор на Телеграму, што је веома згодно. Можете погледати јеловник, поставити питање, наручити пицу или резервисати сто за само неколико минута.
Осим универзитета и четири зграде студентског дома, у граду постоји 16 стамбених зграда. Сада су све оне попуњене, а још 730 станова је у изградњи. Постоји и комерцијални смештај у комплексу градских кућа. Такође постоји и технолошки парк са канцеларијама компанија, медицински центар у којем 24 сата дневно и без пауза дежура терапеут, као и спортски комплекс са стадионом.
Сваке недеље у Инополису се одржавају сајмови пољопривредника. У граду се налазе и бар, кафић, пицерија и неколико служби за доставу хране. Једини је проблем што нико не ради ноћу, па морате унапред да се снабдете храном. У граду постоји и пошта и филијале неких банака које раде током радних дана.
Превоз до Казања иде у просеку на сваки сат. Раније је превоз био бесплатан, сада није, али то се надокнађује удобношћу и учесталошћу превоза.
С једне стране, у граду је мир и тишина и то прија: желите више да шетате, тражите нешто лепо. Са друге стране, живот овде је прилично монотон. А мени је, на пример, потребан висок ритам, када се све около креће великом брзином, тако и сâм више постижем.
Мој главни проблем зими је јак ветар. Због њега не желим нигде да идем, иако су раздаљине овде минималне. Наравно, посађено је дрвеће како би заштитило од ветра, али је потребно неколико година да нарасте.
Лејсан Рамазханова, домаћица
Дошла сам у Инополис са целом петочланом породицом, када град још није званично отворен. Уселили смо се и за четири дана је одржано велико отварање. Супруг је добио позив да ради овде. Без размишљања смо се преселили: сâм пројекат је веома интересантан, то је нешто ново, а ми смо као пионири.
У нашој породици главна забава је спортски комплекс. Стално идемо тамо. У близини се налази ски-стаза која је удаљена на само 15-20 минута хода. Тамо можете да се скијате, возите сноуборд и тјубинг, а лети ради голф-клуб.
Још једна забава је бар са фантастичним хамбургерима за 350 рубаља (око пет евра) и пицерија. Просечан рачун за пет особа је 2.000 рубаља (око 29 евра). Ако вам је досадно, за сат времена може да се дође до Казања.
По граду је набоље ићи пешице. Неко вози бицикл. Један младић га вози чак и зими. Уопште, лети иде бесплатни електрични аутобус, а током других годишњих доба — обичан аутобус. Ред вожње се увек може наћи помоћу бота на Телеграму.
Недавно је развијен бот „Ина“. Ово је услужни сервис који одговара на сва питања. На пример, о изнајмљивању скија, радном времену организација и тако даље.
Моја деца иду у школу. Сад тамо има око 170 ученика. У свим разредима је стриктно до 15 деце, јер према сваком постоји индивидуални приступ. У школи постоје ИТ предмети, као што су роботика и кодирање. Мој син иде у први разред, али већ учи кодирање. Долази кући и говори: „Мама, морам да кодирам“.
Осећа се да смо ипак у ИТ граду. То се види и у ситницама: врата стана можемо да отварамо не само кључем, већ и уз помоћ отисака прстију. Заиста ми се свиђа Инополис. Надам се да ћемо остати овде до пензије.
Ирина Тиличејева, запослена у компанији Барс ГРУ
Мој муж је веома желео да се пресели овамо. Он ради у области информационих технологија, па га је привлачио овај град. Дуго се распитивао о детаљима живота овде, а прошле године је уписао магистратуру Универзитета у Инополису. Тако смо се нашли овде.
Дошли смо из Краснојарска. Овде је атмосфера пријатнија, готово сви знају једни друге. И веома је безбедно, што је добро за децу. Такође је чисто, јер у граду нема фабрика ни предузећа. Около је природа, ваздух је чист. И свуда добар бесплатан интернет.
Моја деца иду у вртић. У Краснојарску нам није одговарао државни вртић, па су деца ишла у приватни. А овде имамо државни и пријатно смо изненађени нивоом образовања и квалитетом услуга. Локални вртић не само што не заостаје за приватном у Краснојарску, већ га и превазилази.
По граду се најчешће крећем колима: важно ми је да брзо пређем са једне тачке на другу, али то траје највише пет минута. А ако желите да ходате — од једног до другог краја града пешице је 20 минута.
Овде нема много забаве. Али постоје основне ствари. Летос је радио отворени биоскоп. Засад у граду постоји само један супермаркет — „Бахетле“, али сада се ради адаптација на месту где ће се отворити још један.
Сва комуникација у граду организована је преко Телеграма. То је веома згодно: постоје градски „чатови“ (разговори), „чатови“ становника, постоје групе родитеља и васпитача. Редовно нам шаљу видео и фотографске извештаје о томе како теку часови у школи. Можете заказати лекарски преглед преко бота на интернету и наручите производе из продавнице.
Заволела сам Инополис. У почетку се мој муж загрејао за идеју пресељења, али је мене његова идеја бринула. После годину и по дана овде почела сам другим очима да гледам на велике градове. У милионском граду около је много људи, али истовремено се осећате усамљено. Овде нема много становника, али су сви одржавају блиске контакте.
