Убиство поред пута
Лета 2009. године Дмитриј Чудаков, командант Специјалних јединица за брзо реаговање града Нижњи Новгород, заједно са породицом враћао се кући са одмора. Током ноћи 8. јула његов аутомобил је прошао поред контролног пункта саобраћајне полиције и после неколико километара се зауставио. Ујутру су возачи који су пролазили туда запазили на црну „ладу“ која је стајала поред пута.
Аутомобил је био потпуно изрешетан, а унутра су нађена тела мушкарца, жене и двоје мале деце. Колеге погинулог Чудакова су сматрале да је њихов задатак да открију ко је убио команданта Специјалних јединица и његову породицу. У том смислу су чак разматрали и могући „чеченски траг“, јер је официр Чудаков много пута службено био ангажован на Северном Кавказу и добио чак 37 награда. Управо толико прострелних рана нашли су патолози на телу његове десетогодишње ћерке Викторије.
У септембру те године детективи су посумњали на 28-годишњег Алексеја Серенка. Експерти балистичари су закључили да је породица Чудакова била убијена из његовог службеног пиштоља „Сајга 410“. У кривичном поступку то је био једини доказ и док је тужилаштво водило истрагу, Серенко је послат у притвор на две године. Касније су га прогласили невиним.
Породични бизнис
Серија језивих убистава почела је у Ростовској области још 2007. године. И иако су по траговима злочини заправо били слични, полицијски детективи у почетку нису повезивали да се ради о истим починиоцима и то зато што су злочини били веома разуђени. Тек касније је полиција схватила да су убице радо „оперисале“ с краја на крај по читавом региону.
Лета 2008. године бандити су на ауто-путу изрешетали аутомобил младог пара из Ростова на Дону. Мушкарац је убијен на месту, а девојка је чудом преживела, али је остала инвалид. Крварећи, она је полицајцима рекла да није видела нападаче, али да је сигурна да је чула женски крик: „Убиј је“.
Касније је истрага установила да је заиста на челу банде била становница села Дивно Инеса Тавердијева. Њен први муж је, како се испоставило, претходно убијен под нејасним околностима. У групи је осим Инесе била њена старија ћерка Викторија Тавердијева, други супруг Роман Подкопајев, његова рођена сестра Анастасија и њен муж Сергеј Синељник, који је иначе радио у саобраћајној полицији. Управо захваљујући њему, злочинци су и успевали тако дуго да остану на слободи, јер им је он увек јављао о току оперативних акција потраге за њима и могли су на време да се сакрију. Своје име банда је добила тако што је, када су убили начелника Специјалних јединица, на лицу места нађен нож са посветом „мојој драгој Амазонки“.
Своје жртве су прво убијали из ватреног оружја, а потом би их „докрајчили“ ножем. Трудили су се да не оставе за собом било какве сведоке. Једна од првих жртава ове банде био је оперативац Државне наркоконтроле Михаил Злиднев и његова жена. Убивши хладнокрвно брачни пар, украли су им неколико јакни и телевизор. У највећем броју случајева злочинци су после убиства крали одећу, кућну технику, новац. Посебно су радо убијали полицајце који су били на дужности.
Ухваћени „на алкохолу“
Најбољи оперативци локалних полицијских станица и инспектори из јужних руских региона били су ангажовани на потрази за овим злочинцима. Али, деловало је безуспешно. Током још једног напада и пљачке, таман када су износили из куће храну и алкохолна пића и спремали се да се сакрију, једна од патрола специјалних јединица државне безбедности сасвим их је случајно приметила. Припадници државних органа су опколили сумњива лица и тада је почела унакрсна паљба, при којој је један полицајац убијен на месту, а други рањен у руку. Такође, том приликом је био убијен Подкопајев и рањена Викторија. Остали бандити су убрзо били ухапшени, тако што је рањена Викторија одала остале саучеснике. Како би ухапсили Инесу Тавердијеву, чак су и специјалне службе морале да буду укључене у акцију.
Главна „Амазонка“ се понашала дрско и надмено за време истражног поступка, током којег се иначе испоставило да се злочиначка група кретала и превозила у малом теретном камиону „Газела“. Увек су имали и мали мотоцикл, као и шатор. У пљачку и остале злочине су одлазили на мотоциклу, што им је омогућавало да лако и брзо побегну са лица места. У шатору су се скривали обично негде на обалама реке, изигравајући туристе, како би заварали трагове. Тек после неколико дана би се враћали кућама. Такође, брачни пар зликоваца је у своје крваве походе водио и своју тринаестогодишњу ћерку.
Истрага и судски поступак трајали су 4 године. Злочинци су били оптужени за 10 убистава, за пљачке и покушај убиства. Инеса Тавердијева је осуђена на 21 годину затвора, Викторија на 16, Анастасија Синељник на 19 година, а њен муж Сергеј на 20 година строгог затворског режима. Међутим, ове казне се односе само на злочине који су почињени у периоду од 2007. до 2009. године, а истрага поводом њихових даљих кривичних дела се наставља. Група се додатно терети за још 10 убистава, исто толико пљачки и неколико насртаја на представнике државних органа.
