Насилни протести у Ирану, који су однели неколико десетина жртава, почели су због баналног разлога, повећање цена јаја у граду Машхаду, а завршили се позивима за свргавање режима. Западни медији и политичари просто се утркују у позивима о потреби интервенције у Исламској Републици.
Сличност са „арапским пролећем“, таласом немира и насиља који је захватио арапски свет, почев од децембра 2010. године и обарањем режима у Тунису, Либији, Египту, Јемену, као и покушајем обарања режима у Сирији, просто је неодољива.
На једну значајну разлику, упозорила је портпаролка руског министарства спољних послова Марија Захарова — док се на Западу брутално гуше протести који за циљ имају промену владајућег режима, дотле Запад исте такве покушаје свесрдно подржава на страни.
Захарова је поменула покрет „Окупирајмо Вол стрит“, а ми бисмо поменули гушење антиглобалистичких демонстрација, сукобе полиције и активиста покрета за заштиту животне средине, мере обезбеђења током одржавања Светског економског форума у Давосу, Каталонију… Примера за то има толико, да бисмо потрошили много времена набрајајући их.
Као и свака велика империја, Запад, односно САД и њени савезници, штите своје интересе, али промовишу и вредности, каже историчар Чедомир Антић. Често су интереси и вредности у колизији, али су они у случају Ирана у јединству.
Интереси Запада су, према Антићевим речима, да земље Блиског истока, богате нафтом, остану разједињене, да међу њима нема великих сила и да контрола над ресурсима буде у западним рукама.
Иран је, са друге стране, трн у оку Запада и када је реч о вредностима — ради се о теократској и ауторитарној држави, заснованој на радикалној верској идеологији.
„Сам Иран је подељен, претпоставља се да снаге које су за демократију имају већину, али видимо да је и струја одана Исламској Републици исто тако подељена“, објашњава Антић.
Наглашавајући да су немири почели у граду који је упориште радикалног кандидата на прошлим председничким изборима у Ирану, Машхаду, Антић каже да је могуће да се у Ирану догађа нешто слично што се дешавало у Србији почетком века — да су се сви ујединили против власти.
„Оно што је проблем Ирана, а то је био проблем и Србије када је дошло до промена, јесте та клацкалица у којој је извесно да ће, шта год да се деси, бити лоше по Иран. САД немају визију демократског и напредног Ирана. Оне имају визију сателита, а видимо како пролазе земље у којима су САД интервенисале на било који начин — Авганистан, Ирак, Сирија, Либија. Све те земље су бивше. Све су дугорочно подељене, у свима њима нема мира“, каже Антић.
Тако ће бити и са Ираном, каже Антић, уколико промене не буду спроведене уз консензус и контролисано, што је тешко, због тога што најмоћнију политичку силу у Ирану представља група људи која је, како каже, ментално у 7. веку наше ере.
Антић подсећа да су се у Ирану догодили и немири 2009. године после председничких избора за које је председнички кандидат Мир Хосеин Мосави тврдио да су покрадени у корист његовог противкандидата Махмуда Ахмадинеџада.
Званична објава резултата председничких избора изазвала је масовне протесте на улицама иранских градова. Још две године раније на видело су изашли амерички планови за дестабилизацију Ирана.
Новинари америчке медијске куће Еј-Би-Си и лондонског „Телеграфа“ објавили су планове агенције ЦИА, урађене по наређењу председника Џорџа Буша за ширење пропаганде и дезинформација са циљем да се Иран дестабилизује.
„Крајем прошле године, Конгрес се сагласио са захтевом председника Буша да финансира значајну ескалацију тајних операција против Ирана. Ове операције, за које је председник тражио три до четири стотине милиона долара, описане су у председничком документу, који је потписао Буш и усмерене су на дестабилизацију верског вођства земље“, написао је новинар „Њујоркера“ Сејмур Херш јуна 2008. године.
Према Антићевим речима, сведоци смо лицемерног односа Запада, који ће гушити покрет за независност Каталоније и право Републике Српске на независност, а у свим условима ће подржавати независност својих сателита, као што је Косово.
Слично је и када су у питању изливи незадовољства на Западу, али Антић наглашава да ипак постоје одређена правила која САД следе.
„САД и њени савезници у Европи су, условно речено, сређене државе. Оне су прошле дуг период развоја и успостављања демократије и грађанских, политичких и социјалних слобода. Оне имају висок унутрашњи консензус, тако да тамо, када неко започне насилне демонстрације, то одмах спречи полиција. Спречили би и грађани. Тамо наравно, буде насиља, али оно не пређе у ово што се дешава у Ирану“, каже Антић.
И на Западу постоје оружане сепаратистичке групе, али њихове активности не прерастају у велика крвопролића, можда и зато што не постоји јача сила од САД која би их подржавала, додаје Антић.
„Нажалост, САД и њени савезници покушавају да све земље света замисле као саме себе и подржавају распад земаља које им не одговарају, а бране земље које им одговарају. Тако бране Албанију, која је била на ивици распада два или три пута, али и БиХ и још неке земље“, каже Антић.
Са друге стране, Запад је подржавао распад Југославије и свих њених наследница, СРЈ и државне заједнице Србија и Црна Гора, закључује Антић.
Ипак, Иран искаче из свих досадашњих матрица креираних за обарање режима. Прво, ради се о цивилизацији која баштини традицију стару неколико хиљада година.
Друго, Иранци су посебно осетљиви на мешање страних сила због искустава које су имали у 19. веку, а посебно због догађаја из 1953. године када је, захваљујући британским и америчким обавештајним службама, заустављен демократски развој Ирана.
Те године, ЦИА и МИ6 оркестрирале су државни удар, веома сличан обојеној револуцији, када је са власти уклоњен демократски премијер Мохамед Мосадек и успостављена диктатура шаха Резе Пахлавија, све у циљу да Запад задржи контролу над иранским нафтним ресурсима.
Мосадеков пад узроковао је све будуће догађаје у Ирану, укључујући и Исламску револуцију из 1979. године. Иранци све то врло добро знају, на причи о штеточинској политици Запада хране се све политичке снаге Ирана, тако да су промене у Ирану могуће, али једино ако их изведу сами Иранци.
