У разговору за Спутњик уочи Божића овако одговара на питање како у РПЦ схватају изјаву патријарха српског Иринеја да очекујемо помоћ Господа, али и Русије у решавању питања Косова и Метохије.
— Без обзира на то да ли нас неко симпатише или не симпатише, РПЦ је доказала да је озбиљан сабеседник и партнер и када се ради о неким питањима која превазилазе политичке оквире и задиру у живот црквених заједница или цркве и онда долази до контаката и разговора са политичким партнерима из разноразних структура. Користимо и институт УН, који јесте мало окрњен и урушен, али ипак постоји.
Постоји ли могућност да се преко дипломатије РПЦ скрене пажња на положај верника Српске православне цркве на Косову и Метохији?
— Ми смо то чинили и чинимо све време, само је разлика како су нас слушали 1992. и 1994. године, а како нас слушају 2016-2017. Други аспект припада односу између руске државе и руске цркве. Ти односи су се пажљиво уређивали током последњих 20 година, откад је почела такозвана „перестројка“. Тај однос данас, хвала Богу, даје могућности по читавом низу најбитнијих питања, не само за РПЦ него за читав православни свет. Наш патријарх може увек да се обрати било којој државној структури, а на првом месту председнику Путину, и ми основано очекујемо да када нешто разумно замолимо и оно што је историјски оправдано и правдољубиво, оно што брани међународно право и међународне односе између народа и држава, онда можемо наићи заиста на пуну подршку и председника Путина и читавог државног апарата Русије.
Почетком децембра у Москви је одржан Архијерејски сабор РПЦ, који многи називају историјским а присуствовали су му и поглавари 14 помесних православних цркава, укључујући и патријарха српског Иринеја. Ви сте такође били међу учесницима. Које су поруке упућене са тог сабора?
— Тај сабор јесте историјски зато што је обележио стогодишњицу сабора из 1917. године, када је руска црква добила поглавара чији је духовни задатак на првом месту био да изнесе сва она искушења која су уследила за време и после револуције. То је изузетно важан догађај који треба да помогне да се дође до неког свенародног консензуса како треба ићи даље, у ком правцу, и што је најважније, какви треба да буду односи унутар Русије. То је почело да се рашчишћава, с једне стране магла коју је створила лажна историја коју су писали припадници комунистичког режима, и са друге стране једна велика духовна пустош, јер народ није могао да иде у цркву и слободно да исповеда своју веру. То је барем карактеристично и за Србију и српски народ, и за Русију. Наше цркве су и државотворне и онај човек који барем мало загребе у историју своје цркве и оно што се дешавало и што се дешава у цркви може ипак много правилније да формира своја убеђења и своје мишљење.
Што се тиче Српске православне цркве, патријарху Иринеју на Сабору је пренета порука да СПЦ треба да сачува канонско јединство у свим својим историјским пределима, што се конкретно тиче канонски непризнате Македонске православне цркве.
— По речима апостола Павла, када један уд цркве страда, страдају сви удови цркве. Наравно да проблеми и несреће који су присутни у животу Српске православне цркве и те како допиру до православних Руса и до РПЦ и до њеног патријарха Кирила. Овог пута, за време заједничких разговора и сусрета — од оног званичног, који је био уприличен после празника Ваведења, па преко оних неформалних сусрета које смо имали са представницима РПЦ током трајања Сабора и током боравка Његове светости патријарха Иринеја у Москви — говоре о томе да се, наравно, ништа није променило у ставу РПЦ, нити може да се промени, јер таква канонска питања не подлежу некој великој ревизији и провери. Ми знамо зашто смо заступали став СПЦ и подржавали га. Могу са великом дозом поноса да кажем да је РПЦ заслужна и што је високопреосвећени митрополит Јован Охридски ослобођен из затвора. Ту је руска дипломатија на молбу патријарха Кирила одговорила на највишем нивоу и најефикасније. Тај став РПЦ јесте принципијелан и наравно да се не мења. Да напоменем да се, у вези са писмом које је од македонских расколника стигло у седиште Бугарске православне цркве, и са стране Македонаца и са стране Бугара осећа огроман притисак спољашњих фактора, политике. Имам утисак како, да није тих спољашњих фактора, никоме од македонских расколника не би пало на памет да напише писмо сличне садржине. Као и у многим периодима цркве, и данас део православне цркве трпи велики притисак са стране политичара. То је скопчано и са аспирацијама да се нешто покрене — неке промене граница, промене из домена политичког и државног живота уопште на Балкану. Мислим да је та иницијатива управо последица тога, јер имао сам прилике да разменим понеку реченицу и са представницима бугарске цркве који су тамо били присутни. Они нису ништа отворено говорили, али на њиховим лицима видео сам да нема неке превелике среће од ове ситуације.
Колико је лоше за православне цркве уопште када се умеша политика у једно тако осетљиво питање као што су расколници? И РПЦ има слична искуства у Украјини?
— Увек је болно и неприродно за црквени живот када се било ко споља меша у унутрашње устројство цркве. Има различитих примера, различитих уплива и покушаја да се нешто испровоцира као одлука цркве. Углавном је у свим случајевима православна црква, упркос огромним страдањима, а Руска црква је добар пример за то, успела да сачува своју самосталност у унутрашњем управљању. Јесте да сурово звучи појављивање толиког броја мученика, које називамо новомученицима руске цркве у двадесетом веку, али и то је наш хришћански живот на овој земљи. Руска православна црква, а наравно и Српска, које има ако не исту, онда врло сличну историју, на становишту су да не треба никада попуштати пред било каквим притисцима, јер све те одлуке данас нам изгледају као позитивне и корисне, а већ сутра видимо да смо погрешили. Зато руска и српска црква ни по питању македонских расколника, ни по питању украјинских расколника, ни по црквеном питању у Црној Гори, ни у ком случају неће начинити никакву исхитрену одлуку.
Колико су за Руску православну цркву важне Србија и Српска православна црква?
— Наравно да је значај врло велики, као што имају велики значај и остале помесне цркве. Једино што бих ја издвојио у нашим односима између два народа и две државе и две цркве, то су неке чињенице које употпуњују те духовне везе. На првом месту ми се називамо једнокрвним и једноверним народима. То је велики квалитет и историјски ток развоја православља, односно хришћанства. Код Руса и код Срба је такав да смо ми заиста повезани на свим нивоима и на најважнијим тачкама. Довољно је рећи да је Свети Сава примио монаштво у руском манастиру на Светој Гори. Довољно је рећи из нашег периода и наше генерације да заветни храм Светог Саве у Београду на Врачару уређују, што се тиче унутрашњих радова и мозаика, руски мајстори. То је велики подухват, не само по својој некој овоземаљској равни и величини, него је то са духовног аспекта огроман подухват који још више учвршћује наше везе. Наравно, све оно између замонашења Светог Саве и мозаика који се израђује у наше време у Храму Светог Саве, има много догађаја који све то потврђују.
Радови на уређењу Храма Светог Саве су били једна од тема посете патријарха Иринеја Москви. Тамо је било речи да су руски мајстори спремни да раде и иконостас у Храму. Какве су шансе да се то и догоди?
— Шансе су велике. Напоменуо бих да је усмени договор између Русије и Србије, између српске и руске цркве био да се за 2019. годину, када СПЦ обележава осам векова своје аутокефалности, заврше радови у куполи — говорим о мозаику — и да се заврше радови на зидовима који припадају олтарском делу Храма Светог Саве. Управо је у фази разрада организације радова која треба да уследи јако брзо у олтарском делу, и тиме би била заокружена прва фаза уређења уметничког храма Светог Саве. То је велики подухват који много значи за односе између Русије и Србије. Мислим да ће ту све ићи како је и договорено.
