Од недеље, Америка се љуља пред питањем — хоће ли и треба ли Опра Винфри да се кандидује за председника САД на изборима 2020. године?
Њен говор на додели Златних глобуса у недељу увече изазвао је реакцију какву није изазвао ниједан говор још од времена када је Мартин Лутер Кинг одржао чувену беседу у Вашингтону, познату под називом „Сањам“ (I Have a Dream).
За разлику од Кинга, који је тог 28. августа 1963. године позвао на престанак расиситичке политике у САД и на поштовање грађанских и социјалних права, Винфријева је, на таласу масовног разоткривања сексуалног злостављања жена у филмској индустрији, политици, судству и другим областима друштвеног живота, говорила о „новом дану на хоризонту“.
„Желим да све девојке које гледају ово знају да је нови дан на хоризонту. И када тај дан коначно дође, то ће бити због много величанствених жена, многе од њих су у овој просторији и феноменалних мушкараца који се тешко боре да постану лидери који нас воде у време када нико више неће морати да каже: ’И ја‘“, рекла је Винфријева, алудирајући на кампању #Metoo (И ја), која је запалила друштвене мреже у Америци и Британији.
Подршка за Оприну председничку кандидатуру одмах је дошла, путем медија, од оскаровке Мерил Стрип и члана Националног демократског комитета, највишег тела америчке Демократске странке, Карија Пенебејкера.
Догађаји од недеље увече били су иницијална каписла за два хештага на друштвеним мрежама — #Oprahforpresident (Опра за председницу) и #Oprah2020 (Опра 2020. — време одржавања следећих америчких председничких избора), али и спекулација у медијима.
Одмах пошто је одржала говор, Винфријева је за агенцију Блумберг изјавила да нема планова да се кандидује. Међутим, у понедељак је телевизија Си Ен Ен, позивајући се на двоје њених блиских неименованих пријатеља, известила да Опра о томе „активно размишља“. Као шлаг на торту, Оприн дугогодишњи животни партнер Стедмен Грејем изјавио је за Лос Анђелес тајмс:
„Све зависи од народа… апсолутно ће то урадити.“
Аналитичари су подељени пред могућношћу да се неко из шоу бизниса, без политичког искуства, кандидује за председника. Политиколог Мајкл Корнфилд са Универзитета „Џорџ Вашингтон“ сматра да Винфријева има ораторске способности и већ припремљене присталице. Међутим, много тога зависи и од тога какав ће тим окупити око себе и наглашава да је много тога потребно да би се освојила номинација и победило на изборима.
Његов колега, некадашњи саветник Била Клинтона и аналитичар вашингтонског Брукингс института Бил Галстон пориче било какву озбиљност да се људи из шоу бизниса мешају у, како каже, уметност политике.
Међутим, Галстон превиђа да за политику одавно не важи старогрчка пословица: „Обућару, не даље од ципела“. Ако је икада и важила, јер „уметност политике“, како Галстон каже, није професионални позив.
Она је то у Америци у једном тренутку постала — професионални политичари, људи који су политику изабрали као позив, засели су у Конгресу, влади и њеним институцијама, као и у институцијама савезних држава. Управо на таласу противљења томе, Доналд Трамп је изабран за председника.
Америчка Демократска странка имала је проблем да промовише нову политику за ново доба када је за председничког кандидата изабрала Хилари Клинтон, професионалну политичарку.
Америка је, са друге стране, откако је почело насељавање тог континента, била земља неисцрпних могућности. Та земља је пружала свакоме безброј могућности за самоостварење и професионални успех.
Ипак, амерички сан био је недоступан за многе, пре свега за оне чија боја коже није била бела — староседеоце континента, досељенике из Латинске Америке или потомке некадашњих црних робова са америчког Југа.
Утолико је досадашњи успех Опре Винфри више отелотворење америчког сна, него, рецимо успех Ендруја Карнегија или био ког другог белца који је дошао у Америку из Европе.
За разлику од Доналда Трампа, који је потекао из богате породице, Винфријева је потомак црних робова, који су током већег дела 20. века живели у непојмљивом сиромаштву, без шансе да побољшају своје животне услове.
Ћерка малолетнице, која никада није тачно утврдила ко јој је биолошки отац и која је сексуално злостављана у детињству, смуцала се од немила до недрага, јер мајка, служавка, није имала довољно средстава да издржава сву децу коју је родила.
Успела је да се избори са свим демонима из прошлости, да постане глумица номинована за Оскара за филму Стивена Спилберга „Боја пурпура“ и тек онда креће на пут ка успеху. Постала је аутор најпопуларнијег америчког шоу програма „Шоу Опре Винфри“, који је водила од 1986. до 2011. Власница је кабловског канала ОВН, продуцирала је неколико филмова и бродвејских представа, а запослена је као специјални дописник емисије „60 минута“ канала Си-Би-Ес. Такође је инвеститор у неколико компанија. Часопис „Форбс“ њено богатство процењује на 3 милијарде долара.
Иако је Барак Обама понео титулу првог Афроамериканца у Белој кући, он не дели искуство већине Афроамериканаца, потомака робова, бичеваних и мучених да раде до смрти. Опра то искуство дели, што може да јој помогне у евентуалној кампањи.
Од када је Роналд Реган, некадашњи глумац, постао председник Америке, људима из шоу бизниса отворена су врата америчке политичке арене, али већина њих задржала се на друштвеном активизму и давању подршке одређеним кандидатима, у великој већини кандидатима Демократске странке.
Међутим, за разлику од Винфријеве, Реган је био озбиљан политичар са дугогодишњим искуством. Био је представник за медије калифорнијске електроенергетске корпорације, председник Синдиката глумаца, што је пар екселанс политичка позиција, поготово у филмској индустрији која обрће хиљаде милијарди долара годишње, затим гувернер Калифорније, пете економије света и, на крају, председник САД.
Опра Винфри се није искалила у немилосрдној америчкој политичкој арени. Осим друштвеног активизма, она нема другог политичког искуства. Питање је како ће се снаћи у њој ако одлучи да се кандидује — како ће се снаћи у односима са вашингтонским „ајкулама“, политичким професионалцима, технолозима и стратезима.
Подсетимо само на двојицу идеалиста у америчкој политици — наследник Мартина Лутера Кинга на челу покрета за грађанска права Џеси Џексон никада није успео да освоји председничку номинацију, док је Џими Картер успео да освоји само један председнички мандат и да га заврши неславно.
Пред Опром Винфри налазе се два пута — или ће подлећи под притиском лево оријентисане јавности и симпатизера Демократске странке и пристати на кандидатуру, или ће задржати своју, лагоднију, позицију друштвеног активисте, филантропа и ТВ звезде.
Без обзира шта одабере, нечега ће морати да се одрекне и многе да разочара, јер активно бављење политиком и филантропија и друштвени активизам не иду заједно — политичари раде оно што морају да ураде, а ти потези често се косе са етиком, моралом и начелима које су до јуче заступали.
У садашњем тренутку, чини се, биће више разочараних њеном одлуком да се не кандидује, оних који је подржавају путем друштвених мрежа. Међутим, оно што смо могли да научимо из последњих америчких председничких избора је то да друштвене мреже не одлучују изборе. Зато је Трамп и победио.
Он је до Беле куће дошао на таласу незадовољства губитника америчке транзиције оличене у затварању индустријских постројења, њиховом пресељавању у друге земље, са јефтинијом радном снагом и преоријентацији америчке привреде на услуге и берзанско мешетарење. У животима тих губитника, суочених са наглим осиромашењем, друштвене мреже и оно што се на њима пише не играју значајну улогу.
Као што и пред Опром стоје два пута, тако је њена евентуална кандидатура двосекли мач и за америчке демократе, испред којих би она истакла своју кандидатуру. Са једне стране, ново лице, које није умешано у досадашње политичке игре значило би да се та странка одрекла подршке досадашњем систему, против кога су устали губитници у Америци.
Са друге стране, то што демократе не могу да нађу одговор на политичке изазове међу својим досадашњим кадровима, може да се протумачи и као знак слабости.
Све у свему, личност Опре Винфри и њена филмска животна прича јесу предност у политичкој борби. Њене слабости су такође бројне. Међутим, Опра Винфри има најмање три године да одлучи хоће ли ускочити у америчку политичку арену, што је више него довољно да се припреми и озбиљно прионе на посао. Судећи према њеној досадашњој биографији, она се свега подухвата веома озбиљно.
