За Босанског Индијану Џонса, како су га крстили медији у БиХ, регион је чуо након што је посредством Руског географског друштва у Србији у Русију вратио изузетно вредну збирку црквене литературе.
Пре него што је у октобру прошле године стигао у Београд министар одбране Руске Федерације Сергеј Шојгу на поклон је од председника Савета Развојног центра Руског географског друштва у Србији Душана Бајатовића добио књигу „Кратка питања из старе и нове географије“, немачког географа, историчара и генеалога Јохана Хибнера.
И то вредно рукописно дело, вероватно најстарији уџбеник географије из периода раног просветитељства, пронашао је колекционар из Зенице Дејан Спаић, човек који баштини праве вредности. Његов мотив да врати књиге Руској православној цркви је пре свега љубав према тој великој земљи, али и потреба да се вредности врате тамо где припадају.
„У време револуције и грађанског рата на хиљаде књига, икона и важних сакралних предмета уништено је у периоду који ја сматрам катастрофом црвеног терора у систематском уништавању чији је циљ био да се Русија обезглави, да се њен идентитет уништи, био је то удар на само биће Русије. Ја као мали човек, раб божији, дошао сам до тих књига и желео сам да макар за милиметар исправим ту неправду, вратио сам књиге Руској православној цркви“, каже Спаић.
Он додаје да се човек рађа с љубављу према колекционарству.
„Људи воле фудбал и знају све о омиљеном клубу, тако ја могу да препознам ствари, од османске Турске, античког Египта, до Кине, јер ме то интересује, али себе замишљам као антиколекционара, зато што не волим да скупљам и складиштим ствари“, објашњава човек који је прошле године задужио готово све верске заједнице у Босни и Херцеговини.
„Класично колекционарство заправо сматрам неком врстом болести у рангу клептоманије. Нађеш књиге старе 500 година, фигурице из Вавилона, Египта или Картагине, гледаш их, а не даш ником другом да их види, чак ни твоја деца. То је болест. Када ја видим нешто, трудим се да то вратим тамо где припада, постоје институције које ће бити јако срећне да то имају, да им се врати“, каже Спаић.
Готово сви медији у БиХ пренели су вест да је пронађена иџазетнама, документ који потврђује да његов власник зна Куран напамет, стрица чувеног тузланског муфтије Мухамеда Шефкета ефендије Курта, човека по коме би Спаић, како каже, назвао по једну улицу или трг у сваком српском граду.
Муфтија Мухамед Шефкет ефендија Курт спасао је своје комшије Србе и Јевреје масовног покоља почетком 1942. године. За њихов спас, али и за спас Саборног храма, заложио је себе, свој живот, објашњава Спаић.
„Овај документ за муслимане је светиња над светињама, чува се у кући и преноси се са колена на колено. Поклонио сам га Гази Хусрев — беговој библиотеци у Сарајеву, али сам о томе обавестио његове потомке. Иџазетнама је украдена у рату 1993. године из породичне куће Курта у Мостару. Пронашао сам је преко пријатеља који је желео да остане анониман, он је иначе најбољи познавалац османско–турског језика на југословенским просторима. Сматрам да сам вратио део дуга према муфтији Мухамеду Шефкету eфендији Курту, том изузетном човеку, али и његовој породици“, каже саговорник Спутњика.
Јевреји овакво благо, црквене књиге, ни било шта друго, не откупљују, јер сматрају да не треба купити поново нешто што вам припада, што вам је одузето, како другима не би дали повод да краду. Зато су са изузетном захвалношћу и уважавањем примили поклон Дејана Спаића.
Они такође књиге сахрањују и оплакују оне које нестану, јер на њих гледају као на чланове породице, анализа ће показати да ли је то био случај и са благом које сам недавно вратио, каже Дејан Спаић, чијим је гестом Јеврејска општина у Сарајеву добила 14 врло значајних артефаката за своју историјску збирку, који сведоче о животу Јевреја на просторима Босне и Херцеговине.
„Једна од књига стара је 200 година, остале су из 19. века, то су молитвеници за Шабат, псалми и обредне књиге за Јом кипур према правилима сефардских јевреја. Мало је познато да је пре Другог светског рата међу 60.000 становника Сарајева било чак 12.000 Јевреја, а када су кренули прогони дошло их је још три хиљаде. И претеча ционизма је из Сарајева, што је мало познато, Јехуда Алкалај, он је био рабин у Земуну. То што се њима десило је катастрофа над катастрофама. И њима сам хтео да вратим наду, а и моје срце је пуно након што сам им вратио књиге“, каже Спаић.
Питали смо га и како уопште долази до ових вредних ствари. Објашњава да их колекционари љубоморно чувају и не дају ником, али када умру, вредности најчешће наследе они којима то није ни мало интересантно.
„Ово благо обично заврши на смећу, у најбољем случају понуде га на продају. Најчешће тако долазим до ствари. Зато сам се одлучио за ’антиколекционарство‘ и да ове вредне ствари поклањам заједницама којима су некада припадале, које ће то ценити и о њима бринути, а колекција коју ја стварам је колекција задовољних људи“, каже с поносом наш саговорник.
Спаић је још једним гестом показао да не треба губити веру у људе. Три изузетно вредне црквене књиге из 18. века вратио је Римокатоличкој цркви, Самостану Петрићевац у Бањалуци.
„Књиге су са простора Бачке, данашње Војводине. Вероватно су припадале мађарском народу, отуђене су у Другом светском рату, а седамдесетих година прошлог века купио их је Абдулах Талунџић, београдски архитекта, пореклом из Санског Моста, један од оснивача Нумизматичког друштва Србије. Откупљене су 2016. године и тако су, из руке у руку, дошле до мене, а ја сам их вратио тамо где припадају“, каже овај младић.
Спаић је дошао и до четири молитвене књиге владике Николаја Мандића, ујака Николе Тесле, који је био митрополит дабробосански, а касније и зворничко–тузлански. Не могу да се начудим, али нажалост, на најмање разумевања за ово што радим наилазим у конфесији којој припадам, каже он.
„Реч је о минејима и псалтирима с краја 19. века. Имају похвалу аустроугарском цару Фрањи Првом, припадале су цркви у Доњем Вакуфу, ту су макар биле до 1995. године. Покушавам да их вратим последњих пола године, али наилазим само на глуве уши. Волео би да људи из наше цркве ово не схвате као критику, већ добронамеран савет, да морају више да се активирају, јер ако се сами не боримо за своје, не треба да очекујемо да се неко други бори за нас“, поручује овај млади Зеничанин.
Он додаје да су из Босне након рата извезени камиони културног блага и да је њихов повратак на места, односно људима којима припадају, најбољи начин да се сломи мржња.
„Осећам се као Србин, у породици је било и муслимана, део живота сам провео у Далмацији, а Русију у дубини срца осећам као своју, то сам наследио од свог деде који ме је научио свему што је најважније знати о животу. Овај простор је толико свезан, многи су покушавали да га размрсе, али то није могуће, језик нас повезује. Живот треба да иде напред, за просутим млеком не треба плакати“, поручује на крају разговора за Спутњик Дејан Спаић, човек који се свим силама и свом својом снагом опире, како каже, култури пљачке и отимачине.
