Славни руски тенор не крије узбуђење пред сваки наступ у Србији, а било их је много. Спутњик је присуствовао проби и Путилиновом загревању пред концерт који ће бити одржан у недељу.
Очигледно је да између овог уметника и Београда постоји одређена „хемија“, српска јавност га углавном зна по маестралном извођењу наше народне песме „Јеремија“, када је подигао пуну салу Сава Центра на ноге, те смо га питали које изненађење је спремио за нашу публику овог пута.
„’Јеремија“ ће бити изненађење и биће једна мала нијанса која ће бити веома интересантна за публику.“
Путилин, који је још познат као „златни тенор Александрова“, врло је скромно одбацио нашу констатацију да се по славујском гласу издваја у ансамблу.
„У Русији има много тенора и случајно се десило да су мене назвали златним. Што се тиче страних тенора најбољи је био Павароти.“
Србија је заједно са Русијом туговала због трагедије која је задесила хор „Александро“", а коју је наш саговорник игром случаја избегао. Он за Спутњик признаје да велики губитак још лично није превазишао, а да га сам ансамбл, иако подмлађен новим вокалима, вероватно никада и неће надокнадити.
„Ја сам са тим младићима, мојим друговима живео заједно. Јако добро смо се знали и осећали један другога. То је био такав страшан ударац, као кад би вам неко бетонску плочу спустио на главу. Просто чујете тај шум свакога дана три месеца док их нису сахранили. То је било претешко и стварно ужасно. Та мучнина је трајала читавих годину дана, тај ужас, док се није напунила година и док по хришћанским обичајима нисмо обележили помен. Постојао је страшан притисак“, каже наш саговорник и додаје да га је од кобног лета спасило рођење ћерке и прелазак на другу функцију.
„Сада сам директор младог ансамбла, подмлатка. Стално гајимо нове чланове, од малих ногу, па до свих узраста. Позвали смо професионалне, дивне, нове, младе певаче који су ушли у ансамбл и сад су се већ уиграли, али фали им традиција која је постојала у хору. То се тачно осећа још увек и у тону, и у звуку, али то ће временом доћи. Стари који су били, су били тако уиграни и имали су харизму и нерв да искажу емоцију. Постојала је традиција преношења искуства.“
Сергеј је са славним хором једном приликом наступао и у седишту НАТО-а, у Бриселу. На наше питање какво је искуство када војни ансамбл једне земље запева у војном седишту „ривала“, Путилин се насмејао и кратко одговорио:
„Победили смо их!“
