Тако Здравко Шотра, наш познати филмски и телевизијски режисер и аутор сјајног документарца о усташким злочинима у Пребиловцима „Ево наше деце“, почиње причу за „Експрес“ о идеји Лордана Зафрановића да сними филм „Деца Козаре“.
На питање због чега смо ћутали о тим злочинима и како је могуће да о три дечја усташка логора у Хрватској, о Јасеновцу, о голубњачама у Херцеговини и западној Босни које су биле затрпане српским лешевима, нико досад није направио играни филм нити написао ваљану књигу, Шотра одговара:
„Срби не знају да се баве собом, пре ће трпети. Обазриви су да некога не увреде, снебивају се. У Брозовом режиму су говорили: није још време и чему би то служило, само да не увреде Хрвате и муслимане који су починили те злочине. Све то јасно ствара слику о нама, Србима. Па, одговорите ми на питање како смо се одрекли ћирилице, свога изворног писма? Данас смо ми, како тврде у ЕУ и САД, геноцидан народ?! Ето због чега нисмо направили ни филм ни ваљану књигу, ако изузмемо Јована Радуловића и још неколицину аутора вредних помена. Наглашавам, Срби су починили нови злочин над Србима који су страдали од усташке руке јер ћутање о злочину јесте злочин!“
Сви рани радови
Играни филм о Јасеновцу до дан-данас нико са српске стране није снимио. Постоји један, и то југословенски филм, „Девети круг“, који је рађен 1960. у режији Франца Штиглица. У време Југославије, као и после распада државе деведесетих, о зверствима НДХ је само храбро проговарао својим играним и документарним филмовима југословенски и хрватски редитељ Лордан Зафрановић, који се спрема да сними и „Децу Козаре“.
Ту тему је и Здравко Шотра обележио својим документарним остварењем „Ево наше деце“ 1990, на основу снимљених материјала приликом вађења костију из херцеговачких јама и сведочанстава особа које су преживеле усташке покоље у Другом светском рату.
Редитељ Милан Зарић је 2015. снимио филм „Прва трећина“ о старцу Вукашину из Клепаца и усташком кољачу Жилу Фригановићу, који се једва игде помињао. Зарић је тада изјавио да ће наставити да се бави том темом, али и да се нада да ће се неки од српских редитеља такође прихватити истог изазова, што понајпре очекује од Емира Кустурице.
Бранко Лустиг, продуцент филма „Шиндлерова листа“, 2011. године, по повратку из Холивуда у Загреб, носио се мишљу да сними филм о Јасеновцу, и том приликом у медијима је изјављивао да прошлост, па тако и Јасеновац, не сме да се заборави и да му је чудно што после толико времена нема филма о Јасеновцу. Да може, рекао је, продуцирао би га лично.
Шотра каже да, када је снимао документарни филм „Ево наше деце“, није био изложен никаквим притисцима и претњама. „То је било оно време националног буђења, у којем су Срби најзад, после 45 година, добили право да из јама изваде кости својих предака и да их достојно покопају. И моји ближи рођаци, њих 49, завршили су у херцеговачким јамама, и пред тим, као и свим другим страдалницима, био сам дужан“, објашњава он.
„Да се разумемо, на многим примерима, а посебно на овом примеру, повлачи се граница између Срба и озбиљних народа и њихових држава. Шта мислите, шта би урадили Енглези да се њима догодио тај геноцид из два светска рата, колико би књига, филмова, ТВ серија настало, колико школских уџбеника било написано, колико ђачких екскурзија организовано?“
Експрес
